Ivana je iz Srbije i oseća ogroman pritisak okoline da ispuni zahteve koje društvo postavlja za ženu u njenim godinama.
„Imam 41 godinu i slobodna sam žena. Mnogo toga sam postigla u životu, a poslednjih 15 godina imam svoj biznis i jako sam srećna zbog toga. Generalno ne patim od egzistencijalne krize identiteta jer se nisam udala i rodila decu, iako okolina vrši pritisak na mene… Verujte mi, jako“, počela je Ivana svoju priču za Telegraf.
„Međutim, nedavno sam se našla na jednom rođendanu kod prijateljice koju poznajem već 20 godina. Tu je bio i jedan zajednički prijatelj koji mi se oduvek dopadao, ali ništa nije bilo među nama. Došao je na rođendan sa dvoje dece i prvi put me je video nakon mnogo godina i rekao „ćao“, seo pored mene i počeo da vrti burmu, te me nakon par minuta ironično upitao – da vidimo koji je tvoj status, nakon čega je počeo grohotom da se smeje.
„Nisam znala da te interesuje moj status pošto si oženjen“, odgovorila sam mu samouvereno.
Prvi put u životu sam se osetila ismejanom što nisam udata i nemam decu. Njegov smeh je imao onaj ironičan podsmeh „pa, naravno da si ostala sama“. Nikada mi se tako nešto nije desilo i osećala sam se obeleženo pogledima od strane svih prisutnih.
Možda preterujem, ali da ste bili tamo i videli kako je to izgledalo, sigurna sam da biste se složili sa mnom. Ne razumem zašto su slobodne žene meta podsmeha jer se nisu udale i to čak od bliske okoline. Moja prijateljica se pravila da nije čula, a njen muž je brže bolje načuljio uši.
Osetila sam se da cela prostorija gleda u mene, a pošto sam bila u tuđoj kući nisam mogla da odgovorim onako kako sam želela. Njega više ne želim da vidim, pa svakako sledi neprijatno obaveštenje da me više ne spaja s njim i ne zove ga u potencijalne zajedničke izlaske.
Ono što mene jasno jeste zašto sam dozvolila da me ova situacija povredi i da li je možda problem u meni?“, pita se Ivana u svojoj ispovesti za „Telegraf“.