Jedan vodonoša imao je dve posude, koje bi svakodnevno po nekoliko puta nosio na ramenima, na motki, jednu sa jedne, drugu sa druge strane.
Jedna od posuda malo je napukla, druga je bila čitava. Kad bi na izvoru napunio obe posude vodonoša bi krenuo put gospodareve kuće. Do kuće ona napukla kanta ostala bi samo do pola puna jer bi voda po putu iscurela iz napukline.
Čitava posuda bila je ponosna sama na sebe dok je napuknuta bila tužna zbog pukotine i vode koja bi iscurela. Jednog je dana rekla svom vodonoši kako je tužna i kako se želi izviniti zbog svoje neuspešnosti.
“Sramim se i htela bih ti se izviniti.”
“Zašto?” pitao je vodonoša.
„Zbog moje pukotine ti moraš češće po vodu i naporno ti je.” rekla je posuda.
“Kad se budemo vraćali gospodarevoj kući nešto ću ti pokazati.“ reče stari vodonoša svojoj posudi.
Dok su tako hodali od izvora prema gospodarevoj kući vodonoša je posudi pokazao cveće uz stazu kojom su prolazili. Posuda je sada po prvi puta primetila to cveće. Do sad bi uvek razmišljala samo o svojoj pukotini i o tome koliko će vode uspeti doneti do gospodareve kuće. Malo se oraspoložila, ali je i dalje bila zabrinuta.
Vodonoša joj tad reče: “Jesi li primetila da je cvijeća bilo puno više na tvojoj strani staze? To je zato što ga ti zalivaš dok hodamo kući. Oduvek znam za tvoju napuklinu i evo, shvatio sam da je i ona tu sa razlogom. Ovo mi cveće ulepšava put i olakšava posao. Osim toga, svako malo uberem kiticu i njome ukrasim gospodarev sto. Da ti nisi napukla cveća bi bilo puno manje…“