Srbi su oduvek poštovali hleb. Možda zato što nam je to po nekad bila jedina hrana, a možda što smo se toliko mučili da stvorimo „svoj hleb“.
Stari su nam često govorili „Hleb nije ničiji sluga!“, pa nam nisu dozvoljavali da na hleb stavimo bilo koju drugu hranu. Mrva hleba nije smela da se baci. Ako bi slučajno pala, na brzinu bismo je podizali, prekrstili bismo se i poljubili je.
Poštujući hleb, mi smo poštovali svoje pretke, pa i sebe. Bacati hleb značilo je privlačiti nesreću na sebe. Tada, kada smo poštovali mrvu hleba, bili smo skromni i povezani sa sobom. Znali smo ko smo i odakle smo.
Kao potvrda velikog poštovanja prema hlebu u srpskom narodu svedoči i priča o Patrijarhu Pavlu:
„Na prijemu kod Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika Srbije i Crne Gore, između ostalih, gosti su bili patrijarh Pavle i Kofi Anan. Tokom večere, u vreme posta, za patrijarha su bili servirani riba, hleb i povrće.
Kad je sve završio imao je salvetu ispred sebe na kojoj je bilo oko dvadesetak mrvica. On je tiho, ne obraćajući pažnju na ono što se dešava oko njega, svaku mrvu pokupio i pojeo.
Kad je završio, upitali su ga šta to radi, a on je odgovorio da svaki put tako jede i ispričao šta je mrva hleba za svakog čoveka i šta znače u odnosu na poštovanje čoveka, života, onih koji nemaju…
„Ne znate vi deco moja šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima one predstavljaju život i nadu, a mi ih se tako lako odričemo.“
Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola – rekao je tada patrijarh Pavle, a gosti su bili u šoku i zamišljeni zbog ovih reči, priča naš sagovornik.
Da je njegov odnos prema hlebu i mrvicama zaista bio takav potvrdili su i manastiru Gračanica u kome je patrijarh boravio. On bi svaki put grdio monahinje zbog prosipanja hleba pored stola. Arhimandrit Jovan Radosavljević u knjizi “S patrijarhom Pavlom kroz život” objasnio je otkud toliko poštovanje pokojnog patrijarha Pavla prema hrani i od koga je to naučio.
Naime, on je od oca Jakova Arsovića naučio kako se prema hrani treba ophoditi sa poštovanjem i da ne treba ništa ostavljati pored tanjira, a da prosuto treba pokupiti.
„Jednom prilikom grickao sam koru hleba, a ono što je zagorelo ostavio sam na kraj tanjira. Pavle me je upitao zašto sam to uradio, a kad sam mu rekao da neću da jedem jer je zagorelo, uzeo mi je to zagorelo parče hleba i pojeo.
Tako me je zastideo bez ijedne reči, da više nikada nisam ostavio mrvicu hleba van tanjira ili neko zagorelo parče,“ piše arhimandrit Jovan u svojoj knjizi.“ Momo Kapor je napisao divan tekst „Imati i nemati“ upravo o nama i našem odnosu prema hlebu:
„Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: “Nema…“ Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera.
Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči. Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio. Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine?
Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete.
Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“.
A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.“
Priznajte sebi iskreno: Da vaše dete zna šta znači taj hleb na vašem stolu? Da li ga rasipa nemilo ili svaku mrvu čuva i poštuje kao ikonu? Kako se vaše dete odnosi prema hlebu, govori dosta o vama i vašoj porodici. Čemu ga učite, čemu se ono nada…
(Izvor: Stil)