Porodični život nije uvek ispunjen srećom i spokojem. Po mišljenju američkog pisca Ričarda Pola Evansa prevazilaženje teškoća i kriza nije nešto što svako od nas može da uradi, a ovo je njegova priča.
“Moja nastarija ćerka Džena mi je nedavno rekla: ‘Moj najveći strah u detinjstvu je bio da ćete se ti i mama razvesti. Onda, kad sam imala 12 godina, pomislila sam da bi možda bilo bolje i da ste se razveli. Ali, drago mi je da ste shvatili neke stvari’.
Godinama smo se moja supruga Keri i ja svađali. Gledajući unazad nisam siguran šta nas je držalo zajedno, naše ličnosti se i nisu baš nešto podudarale. Što smo duže bili u braku, ta razlika sve se više videla.
Naša borba je postala konstantna da je bilo teško i zamisliti miran odnos. Postali smo odbrambeni, izgradili smo emocionalne tvrđave oko naših srca. Bili smo na ivici razvoda i više puta smo razgovarali o tome.
Bio sam na turneji kad su stvari došle do vrhunca. Posvađali smo se preko telefona i Keri mi je spustila slušalicu. Bio sam sam i usamljen, isfrustriran i ljut. Došao sam do svojih granica. Tada sam se okrenuo Bogu i vikao na njega da mi je brak loš i da ne mogu više.
Mrzeo sam ideju razvoda, ali bol zato što smo zajedno je bio toliko jak. Bio sam zbunjen. Nisam mogao da shvatim zašto je naš brak bio tako loš. Duboko u sebi sam znao da je Keri dobra osoba. I ja sam dobra osoba. Pa, zašto ne možemo da se slažemo? Zašto sam oženio osobu koja je toliko drugačija od mene? Zašto se ona ne bi promenila?
Onako slomljen seo sam na pod i počeo da plačem. Shvatio sam da ne mogu da je promenim. Ali, zato mogu sebe.
U tom trenutku sam počeo da se molim. Ako ja ne mogu nju da promenim, onda će Bog mene da promeni. Molio sam se tako danima. Te noći dok smo ležali u krevetu, sinula mi je ideja. Znao sam šta moram da uradim. Sledećeg jutra sam seo pored Keri i postavio joj pitanje.
„Kako mogu da ti ulepšam dan?“ Keri mi je na sve to odgovorila: ‘Ne možeš. Zašto me to pitaš?’ „Samo želim da znam da li postoji nešto što bih mogao da uradim i da ti ulepšam dan“, dodao sam. Pogledala me je besno i rekla: ‘Želiš nešto da uradiš? Očisti kuhinju’.
Očekivala je da ću da se naljutim. Umesto toga sam otišao i očistio kuhinju. Sledeći dan sam joj postavio isto pitanje i rekla mi je da očistim garažu. Duboko sam udahnuo. Već sam imao naporan dan. Bio sam u iskušenju da je dignem u vazduh. Umesto toga sam ustao i sledeća dva sata sam čistio garažu. Keri nije znala šta da misli.
Sledeći dan sam joj postavio isto pitanje i rekla mi je: ‘Ništa. Ne možeš ništa da uradiš. Molim te, prestani da mi postavljaš to pitanje’. Na sve to sam joj odgovorio da ne mogu: ‘Dao sam obećanje samom sebi. Šta mogu da uradim kako bih ti ulepšao dan?’
‘Zašto sve ovo radiš?’, rekla mi je. ‘Zato što mislim na tebe. I na naš brak’, odgovorio sam joj.
Isto pitanje sam joj postavljao danima, a onda je jednog dana počela da plače. Kad je došla do vazduha rekla mi je da prestanem da joj postavljam to pitanje, da nisam ja problem, već je ona, da je teško s njom živeti i da ne zna šta radim s njom i dalje.
Nežno sam joj podigao glavu i rekao joj da je volim i postavio joj isto pitanje koje sam joj postavljao danima. Na sve to mi je ona rekla: ‘Trebalo bi da ja tebe to pitam’.
‘Trebalo bi, ali ne sad, ja moram da se promenim. Moraš da znaš koliko mi značiš’, objasnio sam joj. Stavila mi je ruke na grudi i uplakano rekla: ‘Izvini što sam bila loša prema tebi’.
Rekao sam joj da je volim. Rekla mi je da me voli, a onda sam joj postavio isto pitanje. Pogledala me je nežno i izgovorila: ‘Da li možemo da provedemo malo vremena zajedno?’ Nasmejao sam se i rekao joj da mi se ta ideja baš sviđa.
Nastavio sam da postavljam to pitanje. Stvari su se promenile. Borba je prestala, a onda je Keri počela meni da postavlja isto pitanje.
Zid između nas dvoje je pao. Počeli smo da razgovaramo o tome šta smo želeli od života i kako bismo pomogli jedno drugom. Ne, nismo rešili sve naše probleme. Ne mogu da kažem da se nismo svađali, ali priroda naših borbi se promenila.
Keri i ja smo u braku već 30 godina. Pored toga što volim svoju suprugu, meni se ona sviđa. Volim da budem s njom. Potrebna mi je. Naučili smo da brinemo jedno o drugom, i što je najbitnije, stekli smo želju da to radimo.
Brak je težak, ali i roditeljstvo, i vežbanje i pisanje knjige i sve ostalo što vam je veoma važno u životu. Imati partnera u životu je izuzetan poklon. Morate pitati svog partnera: ‘Šta mogu da uradim kako bih ti ulepšao dan?’. To je ljubav. Prava ljubav ne znači samo želeti tu osobu, već želeti i njegovu sreću. Prava ljubav nije želja da napravite svoju kopiju.
Ne kažem da će naša priča upaliti kod svakog para. Nisam ni siguran da svaki brak može da se spase. Ali, ja sam neverovatno zahvalan što je ta ideja kod mene uspela. Zahvalan sam što je moja porodica netaknuta, što i dalje imam svoju suprugu, prijatelja, osobu pored koje se budim svako jutro.
Zahvalan sam što se i dalje, decenijama kasnije, neko od nas okrene drugom i kaže: ‘Šta mogu da uradim kako bih ti ulepšao/la dan?’. Biti na obe strane tog pitanja je nešto najvrednije”.