Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena postavljala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao: „Moram ti nešto reći“. Sela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako da otvorim usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.
– Želim razvod – rekao sam smireno.
Nije izgledala iznervirano mojim rečima, nego me tiho upitala: “Zašto?”
Izbegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Bacila je pribor za jelo i počela da viče na mene: “Ti nisi čovek!” Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htela da sazna šta se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više voleo. Samo sam je žalio!
S dubokim osećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 odsto udela u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda pocepala na komadiće.
Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac. Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao da povučem šta sam rekao jer sam voleo Ivanu. Počela je da plače preda mnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsedala nekoliko nedjelja, činila se sada čvrščom i jasnijom.
Sledeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio da spavam.
Ujutro mi je dala svoje uslove za razvod: nije htela ništa od mene, ali je trebalo da odložimo razvod mesec dana. Zahtevala je da se u tih mesec dana oboje trudimo da živimo normalno koliko god je to moguće.
Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mesec dana i nije htela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtev – htela je da se prisetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtevala je da je u tih mesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata.
Mislio sam da je totalno poludela, ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivim, pristao sam na njene čudne zahteve. Rekao sam Ivani kakve uslove žena postavila za razvod. Glasno se nasmijala i rekla da misli da je to apsurdno.
– Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom – rekla je prezrivo.
Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo delovali nespretno. Naš sin je tapšao iza nas i vikao: “Tata drži mamu u naručju!”
Te reči su me pogodile. Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla: “Nemoj našem sinu govoriti za razvod”. Klimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je na autobusku stanicu. A ja sam se odvezao sam do kancelarije.
Drugi dan bilo nam je mnogo puno lakše. Oslonila se na moje grudi. Mogao sam da osetim miris njene bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila proseda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minut sam se upitao što sam joj to učinio.
Četvrti dan kad sam je podigao, osetio sam kako se osećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene. Peti i šesti dan osetio sam kako osećaj intimnosti opet raste.
Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mesec dana odmicalo, bilo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vežba učinila jačim. Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina, ali nijedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula: “Sve su moje haljine postale prevelike”.
Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je bilo sve lakše da je nosim. Odjednom mi je sinulo. Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvesno sam pružio ruku i pomazio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao: “Tata, vreme je da nosiš mamu napolje!”
Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan deo života. Moja žena ga je pozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bih se mogao predomisliti u zadnjem trenutku.
Tada sam je uzeo u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nežno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našeg venčanja. Međutim, njena sve lakša telesna težina me je činila jako tužnim.
Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao: “Nisam primetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti”.
Odvezao sam se do kancelarije. Istrčao sam iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi mogao da promenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata, a ja sam joj rekao: “Žao mi je, ali ja više ne želim razvod”.
Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo.
– Imaš li groznicu? – rekla je.
Sklonio sam sam joj ruku s moje glave.
– Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan verovatno zato što ni ona ni ja nismo cenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voleli jedno drugo. Sada shvatam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega venčanja, trebalo je tako da je nosim dok nas smrt ne rastavi.
Ivana kao da se odjednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam. U cvećari na putu kući sam naručio buket cveća za moju ženu. Prodavačica me je pitala šta da napiše na kartici. Nasmejao sam se i napisao: “Nosiću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi”.
Te noći sam stigao kući sa cvećem u ruci i osmehom na licu. Trčao sam uz stepenice, da bih našao svoju ženu u krevetu – mrtvu. Borila se s rakom mesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primetio. Znala je da će ubrzo umreti i htela me spasti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug.
Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama. Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost. Da imate pravi srećan brak!