Najtužnija istinita ljubavna priča na osnovu koje su nastala brojna slikarska i pesnička umetnička dela.
Ovo je jedna od najtužnijih istorijskih ljubavnih priča. Radi se o nesuđenoj i tragičnoj ljubavi španske lepotice Marije i ruskog plemića Nikolaja.
Dok je početkom 19. veka ruski diplomata i plemić Nikolaj Petrovič Rezanov obilazio zapadnu obalu Amerike u svojim trgovačkim misijama, upoznao je ljubav svog života. Da bi proveo život s njom, trebalo je da pređe put od 6.500 kilometara, ali njihova bajka je imala tragičan kraj.
Kada je zabacio sidro svog broda Džuno u blizini San Franciska u aprilu 1806. godine, Nikolaj se nadao da će obezbediti trgovinski sporazum koji će ruskim kolonijama doneti blagostanje u današnjoj Kaliforniji. Njegova delegacija bila lepo ugošćena i srdačno dočekana ali Nikolaju je saopšteno da španski zakon strogo zabranjuje njenim kolonijama da trguju sa stranim silama. Međutim, ispostavilo se ipak da on tamo ipak nije otišao uzalud.
Georg Hajnrih von Langsdorf, koji je bio lekar na brodu Džuno, pisao je o Mariji Konscepsion Argueljo – petnaestogodišnjoj ćerki don Hosea Darija Arguelja, vojnika i čoveka koji je osnovao grad Los Anđeles.
„Bila je puna života, vedra, nadahnuta ljubavlju, zadivljujućeg pogleda, bisernog osmeha, prirodna, plemenita“, pisao je ovaj lekar o Končiti, kako su je zvali. Tako je španska lepotica osvojila ruskog plemića Nikolaja Rezanova.
„Sjajne blistave oči done Konsepsion ostavile su na njega dubok utisak i doprle do najdubljih kutova njegove duše“, primetio je Von Langsdorf.
I mada su zli jezici komentarisali da je Rezanov više bio motivisan političkim ciljevima nego emocijama jer je njegova prvobitna misija bila jačanje veza sa moćnom Novom Španijom lako je zamisliti kako su se on i Marija zavoleli uz morsku klimu.
Nakon samo šest nedelja ljubavi, Nikolaj i Končita su već pravili planove o zajedničkom životu u Rusiji. Njeni roditelji su u početku bili vrlo zabrinuti jer su njih dvoje bili različite vere, ali don Argueljos je na kraju dao svoj blagoslov. Poslednja prepreka je bila kraljevski pristanak i odobrenje crkve iz Sankt Petersburga da bi sklopili mešoviti brak, tj. pravoslavno-rimokatoličko venčanje.
U maju je Nikolaj konačno pošao na put dug 6.500 kilometara do Sankt Petersburga kako bi dobio dozvolu. Nakon duge plovidbe, iskrcao se na poluostrvu Kamčatka i pošao kopnom preko sibirske pustoši. Sa sobom je za sreću poneo Končitin medaljon. Nažalost, Nikolaj je usput tri puta dobio zapaljenje pluća i svaki put nije odležao do kraja da bi što pre stigao na cilj i dobio tako željeno odobrenje za brak s Končitom. Na kraju su ga bolest i surova ruska zima sustugli. Nikolaj 1. marta 1807. godine pao sa konja, iscrpljen, u groznici. Umro je u blizini Krasnojarska usred Sibira. Bio je na oko 1.500 km od cilja.
Za to vreme Končita je čekala svog dragog da se vrati, mesecima nije imala ni jednu jedinu vest o njemu, a kako neki kažu i godinama. Onda je jednog dana, oficir koji je bio pod komandom Rezanova konačno preneo vest da je Nikolaj mrtav i da joj je uputio poslednje reči. Vratio je Končiti i medaljon koji je Rezanov nosio sa sobom poput amajlije.
Marija je do kraja života služila drugima – brinula je o roditeljima, posvetila se dobrotvornom radu širom provincija Nove Španije. Porodica ju je nagovarala da se uda, ali ona je odbila sve udvarače. Posle nekog vremena otišla je u jedan dominkanski manastir, gde je ostala do svoje smrti 1857.
Američki pisac Bret Harte napisao je baladu inspirisan ljubavnom pričom Nikolaja i Končite. Po njima je nastala i popularna ruska rok opera Džuno i Avos, kao i druga brojna slikarska i pesnička dela.
U Krasnojarsku, gde je Rezanov sahranjen, stoji jednostavna spomen ploča ovom ruskom državniku i njegovoj tragičnoj ljubavi. Na jednoj strani belog krsta stoje reči: „Nikolaj Petrovič Rezanov 1764–1807. Nikada te neću zaboraviti“, a na drugoj „Maria Konsepsion de Argueljo 1791–1857. Nikada te više neću videti“, piše
(Izvor: Stil)