Polovina tridesetogodišnjaka u Srbiji živi s roditeljima, tako kaže statistika… Razlog je, vele stručnjaci, ekonomska situacija, ali ima tu i nečega što ne spada u domen racionalnog – mentalitet, karakter, pogled na život i ko zna šta još.
A šta da pomisliš kada se suočiš s činjenicom da tvoj potomak, znatno mlađi od pomenutog statističkog uzorka, ne želi s tobom da deli prostor? Ne možeš da se ne zapitaš imaš li neki feler i da li iskačeš iz klišea koji se zove dobar srpski roditelj.
– Selim se sledeće nedelje, našao sam stan – saopštio je pre tri meseca naš dvadesetogodišnjak, porodična maza, momčuljak koji je od onog što se zove zrelost udaljen hiljade svetlosnih godina. Soba ko Hirošima, igrice, blejanje na fejsu, izlasci, žurke, ručak na stolu, ‘oćeš kolača, evo čist veš. Ajde, dobro, u školi je uvek bio solidan, uspeo je da upiše prestižan falkultet, ali stvaran život… Pa Marko o tome nema pojma!
Šok i neverica.
– Čekaj… Kako to misliš, seliš se?! Čime ćeš plaćati stan? Od čega ćeš živeti?
– Ne brinite, našao sam neku tezgu na internetu. Kinta nije ne znam šta, ali redovno plaćaju i mogu da se pokrijem.
– A fakultet?! Ide junski rok, kud se baš sad seliš?! Pa još posao…
– Mama, imam dvadeset godina, pusti da sam rešavam svoje probleme. Nemam pet godina, punoletan sam, znam šta radim.
Zna šta radi! Brojim u sebi do sto da ne izgovorim nešto pogrešno, vidim da se i zbunjena glava naše porodice trudi da zadrži prisebnost. Glavno (i neizgovoreno) pitanje glasi – šta mu to fali kod kuće? Jesmo li tako loši roditelji da mora da pobegne od nas? Gde smo omanuli? Tolerantni smo, ide kuda hoće, ostaje koliko hoće, dovodi koga hoće. Trudimo se da razumemo, tu i tamo se sporečkamo, ništa ozbiljno.
– Nećeš više s matorcima, smaramo te, a? – izgovaram oprezno, kao, u šali.
– Mama, želim da imam svoj život. Nisam više beba, morate se pomiriti s tim. Ako ćete da budem iskren, dosta mi je vašeg tutorisanja. Kontrola, brate, sve na finjaka, u rukavicama, ali stalno sam pod nekom prismotrom. Kao, sve je kul, a ovamo… Mislite da sam razmaženi debil, da ni o čemu nemam pojma, da bih propao bez vas. Ajde da vidimo – govori naše dete koje očigledno, mimo naših uverenja i podsvesnih želja, više nije dete. Sve je ovo trebalo progutati i svariti, pomiriti se da je ptiče, još mlado i žuto oko kljuna, zamahnulo krilima i da želi da osvaja slobodu.
– Pa dobro, hajde da vidimo. Hteli smo da nemaš nikakvih briga, da se osećaš zaštićeno, nismo te nešto ograničavali… To očito nije bilo dovoljno – kažem s gorčinom i primesom ironije u glasu. – Ako si tako odlučio, u redu, nećemo te sprečavati. Idi slobodno, pomoći ću ti da se spakuješ – dodajem mirno iako sve u meni kuva. Narednih dana punili smo kofere i kartonske kutije, pitao je može li da uzme tiganj, oštar nož i cediljku. Naravno, odgovorila sam. Šta li će kuvati kad ni jaja ne ume da ispeče, konstatovala sam u sebi.
Otišli smo svi zajedno do njegovog novog stana, nema ni dva kilometra od naše kuće. Novogradnja, mali prozori, pogled na sivi zid susedne zgrade, rasklimatan nameštaj, ko zna koliko je podstanara prodefilovalo tuda… Upoznajemo cimerku, fina devojka, razmenjujemo učtive rečenice, kao u američkim filmovima.
Tamo se mame i tate raduju kad im dete odlazi iz kuće, to im dođe kao neka potvrda da su završili posao. Nema tu preispitivanja zašto i kako, svi nastavljaju sa svojim životom, viđaju se kad nađu vremena i pomažu jedni drugima ako je stani-pani. Tako je to kod Amera, a mi…
MAJKE-KVOČKE
Eno ga Biserkin Viktor, trideset četvrta mu je, radi, mogao bi da se odvoji, ali cvrc. Udobno mu kod keve koja se, kao, žali što opslužuje tolikog konja, a sve čini da ne ode jer ne bi znala šta će sa sobom. Kod Jelice je ista situacija: njenoj Manji je punih dvadeset devet, ali mamica joj još uvek sprema sobu i pakuje sendviče za posao. Znam šta će mi njih dve reći kad čuju da se Marko odselio: “Ženo, negde si opasno zabrljala”.
Jesam, priznajem. Bila sam kao vas dve, majka-kvočka, ali Marko, za razliku od Viktora i Manje, neće da bude pile, pa šta košta da košta.
MOJ TRIJUMF JE NJEGOV PORAZ
– Vratiće se taj za nedelju dana, živa bila pa videla. Teško će se prilagoditi, vidiš i sama kakav je ono haos– teši me muž dok se vraćamo iz novog legla našeg sina.
Čudno, ali volela bih da se to ne desi iako moja majčinska sebičnost vapi za takvim epilogom. Da mi dođe pognute glave i prizna da ne može više, da mu je kod nas bolje, da je sve shvatio, da se zaleteo. Bio bi to moj trijumf ali i njegov poraz, a to mu nikako ne želim. Moje je da mu pomognem da raširi krila, da ga ohrabrim da poleti, da mu vidam rane kad tresne i podstaknem ga da ustane i krene dalje.
Evo, ima tri meseca kako je otišao i ni jedan jedini put nije bilo ni najmanje naznake da bi voleo da se vrati kući, mada mu novi život nije nimalo lak. I da, tresnuo je: pao je većinu ispita u junu i možda će izgubiti godinu, ali to smo već ukalkulisali u krajnji rezultat koji se zove “dobro došli u stvarni život”.
(Izvor: Žena)