Iako sam se na početak pisanja ovog teksta teško odlučila, ne želeći pre svega da zvučim patetično ili pametujem ljudima koji su prošli i gore stvari od mene, ipak osećam potrebu da kažem (a možda i „izbacim iz sebe“) nekoliko rečenica o tome čemu je mene ova godina naučila.
Najteža je do sada, bez konkurencije. Za 25 godina, bilo je ružnih stvari, ali nikad takve praznine i besciljnosti kao one koju sam osetila letos kada sam ostala bez mame. Praznina traje i dalje i boli toliko da ponekad deluje nestvarno. Ipak, neću da vas davim pričama o bolu, jer svako ko je izgubio nekoga koga voli, zna koliko je snage potrebno da se svaki dan nabaci osmeh (često lažni) i nastavi sa normalnim, svakodnevnim životom.
Kada je mama dobila dijagnozu one najteže bolesti koju ne želim da imenujem, prošla sam sve faze koje možete da zamislite – tugu, bes, očaj, ljutnju…
A onda sam shvatila da sam srećna. Zato što je tu, zato što mogu da je zagrlim svaki dan. Počela sam da živim dan za danom, za svaki trenutak. Smejale smo se, pričale, pravile planove, iako je ona znala da neće biti tu da isprati njihovu realizaciju. Mene je naučila da se borim i da cenim – sve ono što imam.
Ono što sam ja kroz ovaj gubitak nažalost naučila, a što smatram bitnim za sve koji ovo čitaju, jeste da (p.s. ne otkrivam toplu vodu, ovo ste verovatno već čuli), moramo da prestanemo da se nerviramo oko nebitnih, glupih stvari. Barem nekada. Jer, da se ne lažemo, nije realno, niti moguće, da probleme na svakodnevnom nivou prihvatamo kao nešto potpuno nebitno.
Ipak, dozvolite sebi, da ovih nekoliko prazničnih dana, prestanete da razmišljate o svim glupostima. Odložite ih na nekoliko dana. Budite srećni što su pored vas, živi i zdravi ljudi koje volite. Što su uopšte pored vas. Možda, za dva dana, mesec, ili godinu, neće biti tu.
Na neke stvari ne možemo da utičemo, niti da ih promenimo koliko god se trudili. Ipak, možemo da i u onom lošem nađemo barem jednu stvar zbog koje smo srećni. Ja sam zaista, iako pritisnuta velikim problemima, tokom prošlogodišnjih praznika bila srećna. U mojoj kući bili su svi koji tu treba da budu i nisam sebi dozvoljavala ni pomisao o tome da tako možda neće biti i naredne godine.
Nemojte sebi dozvoliti da se kajete zbog jedne jedine sekunde iskorišćene na loš način. Praznici su vreme ljubavi, opraštanja i razumevanja. Neko će vam možda, bez vaše moći da to kontrolišete, uskoro nedostajati. Iskoristite svaki sekund svega lepog što vam se u životu pruža. Jer da, mnogo je za*ebano žaliti zbog propuštenih stvari!
Nadam se, da će nekome, ko danas u panici juri i nervira se jer neće stići da završi sve što je planirao do večeras, ove reči pomoći da malo prikoči. Da se opusti i shvati da je, ako ima s kime da dočeka tu famoznu Novu godinu, ili za koga da spremi Božićni ručak, već dovoljno srećan!
P.S. U ovom tekstu nema sličica, gifova i ostalih veselih stvari. Ne zato što je tema tužna. Ona je realna i dešava se svima. Jedni razlog zbog koga je to tako, je moja želja da vam pomognem da shvatite koliko ste danas srećni sa svime što imate, a to ćete uspeti jedino ukoliko se usmerite isključivo na slova ispisana na beloj pozadini.
Pustite sutra, ono će svakako doći, brinuli vi ili ne.