Ovo je ispovest koju je sa čitaocima londonskog „Gardijana“ podelio Kris Ernejd, doktor fizike koji je 20 godina radio na Vol Stritu, da bi zatim počeo da fotografiše beskućnike i zavisnike od droge i da radi sa njima. Evo kako su oni poljuljali njegovu čvrstu veru u ateizam.
Tekst prenosimo sa minimalnim skraćenjima, a oprema je redakcijska: „Molili su se kad god su imali 15 minuta slobodnog vremena. Čovek koga sam zvao ‘Propovednik’ čitao je iz Biblije, sa malim, okruglim naočarima na nosu. To je bila jedina knjiga koju je ikad pročitao. Desetak ljudi ga je slušalo, tiho se moleći uz brojanice, dok su sedeli na golim madracima, stešnjeni u napola okrečenoj spavaonici.
Ja sam tu bio neko spolja, 16-godišnjak zaposlen u ekipi koja je preko leta sređivala i održavala koledž. Štedeo sam novac kako bih mogao da odem iz rodnog grada. Ostali zaposleni, njih tridesetak, radili su da se prehrane, da prehrane svoju decu, da plate alimentaciju i da obezbede osnovne životne potrepštine. Bio sam jedini belac među njima, svi ostali su bili Crnci. Propovednik je pokušao da me navede da se pridružim ovim molitvenim sastancima, zvao me je skoro svakodnevno. Odbijao sam, a male pauze tokom rada više sam voleo da provodim sa drugim momcima iz ekipe. Za to vreme bismo nešto na brzinu popili, ili bismo popušili džoint. – U šta veruješ? – pitao me je propovednik, a ja sam iz učtivosti odbijao da odgovorim. Pošto me je pritiskao, na kraju sam priznao: – Ateista sam. Ne verujem u Boga. Ne verujem da je svet star samo 5.000 godina. Ne verujem da su se Kain i Avelj oženili svojim sestrama. Propovednikove oči su se suzile. Upro je prstom u mene i rekao: -Ti si MAJMUNISTA. MAJ-MU-NISTA! Vodićeš grešan život i završićeš u paklu!
Tri godine kasnije, otišao sam iz rodnog grada, da bih na kraju doktorirao fiziku, a zatim 20 godina radio na Vol Stritu. Život sam posvetio racionalnoj misli, brojevima i pametnim argumentima. Brz na argumentima, težak na emocijama, dobar u logici, sposoban da pogledam ma koju ideologiju ili misaoni proces i da uočim nedoslednosti – tako sam video sebe. A Bibliju sam doživljavao kao slabašnog protivnika za nekoga ko hoće da ojača svoje naučne ‘mišiće’. Naposletku sam napustio svoj posao na Vol Stritu i počeo sam da radim sa beskućnicima zavisnim od droge u Južnom Bronksu i da ih fotografišem. Kada sam prvi put ušao u Bronks, verovao sam da ću tamo zateći isti cinizam prema sudbini. Ako je iko izgledao kao savršen kandidat za ateizam, to su bili ti ljudi, koji su svakodnevno gledali kako nepošten, nepravedan i zao svet ume da bude. Ali niko od njih nije bio ateista. Mađu njima sam našao neke od najvatrenijih vernika koje sam ikada sreo, a vera im se sastojala u kombinaciji Biblije, sujeverja i folklora. Prvi zavisnik od droge koga sam upoznao bila je Takiša. Stajala je u blizini visokog zida Manastira Tela Hristovog. Pre nego što sam je fotografisao razgovarali smo skoro čitav sat. Kad smo završili, pitao sam je kako bi htela da je opišem. Bez razmišljanja je odgovorila:
– Kao ono što jesam: prostitutka, majka šestoro dece, dete Božije. Kad joj je bilo 11 godina, Takišu je silovao rođak. U 13. godini, u uličnu prostituciju ju je uvela njena majka, i sama prostitutka, i tim poslom se bavi proteklih 30 godina.
– Žalosno je kad je to tvoja majka, kojoj veruješ, a ona je bila tamo sa mnom, ali znaš šte me je sve vreme održavalo? Bog. Kad god bih ušla u neki automobil i Bog je ulazio sa mnom. Sonja i Erik, zavisnici od heroina i beskućnici, sa sobom nose sliku Tajne večere. Visila je na zidu napuštene zgrade, u podrumu u koji se izliva kanalizacija, a sada je naslonjena na stub u malom prostoru ispod metroa u kom žive. Sara, koja je 15 godina na ulici, oko vrata nosi krst. Uvek. Majkl, koji na ulici živi 30 godina, u džepu nosi brojanice. Uvek. U svakoj pušionici kreka, u svakoj napuštenoj zgradi bez ikakvog nameštaja, može se naći otrcana Biblija među upotrebljenim iglama, lulama za krek i drugom opremom za konzumiranje droge.
Takiša i drugi beskućnici zavisni od droge žrtve su brutalnosti jednog sistema koj pokreće grabljivi ekonomski racionalizam. Javnost i skoro svi ostali na njih gledaju kao na gubitnike. Oni su samo “prostitutke i narkomani” koji žive u napuštenim zgradama. Svoju veru imaju jer veruju da im ona ne sudi. Ko sam ja da im kažem da su im verovanja iracionalna? Ko sam ja da im kažem da je jedina stvar koja im daje nadu i dopušta im da nađu neku lepotu u jednom užasnom svetu zapravo nedosledna? Ne mogu da im kažem da osim ovog fizičkog života nema ničega. To bi bilo besmisleno i surovo. Tokom ove tri godine, od kako sam izašao sa mesta za svojim kompjuterom, sve me podseća da život nije racionalan i da svi grešimo. Odnosno, da se izrazim biblijskim račnikom, da smo svi grešni. Svi smo mi grešni. Zavisnici od droge koji žive na ulici, sa svojom svakodnevnom borbom za preživljavanje i uvek tako blizu smrti, to razumeju doslovno.
Mnogi uspešni ljudi ne razumeju. Njihov osećaj da na sve imaju prava i emotivna distanca otupeli su im osećaj koliko smo kao ljudi podložni greškama. Uskoro sam svoj ateizam video kao ono što zaista jeste: intelektualno verovanje najdostupnije onima kojima dobro ide. Kad pogledam u prošlost, sebe kao 16-godišnjaka, onda Propovednika i njegove slušaoce, vidim u drugačijem svetlu. Pri pogledu na krhku ženu koja se moli vidim majku koja za minimalnu nadnicu radi posao na održavanju i pokušava da sama podigne svoje troje dece, dok otac njene dece negde leži pijan. Pri pogledu na tinejdžerku koja steže svoj krstić vidim mladu ženu koju zlostavlja otac zavisnik, od čega god, i koja pokušava da nađe trenutak mira. Pogledao bih i samog propovednika, koji živi u oronuloj kolibi bez struje, očajnički se trudeći da ostane čist, očajnički se trudeći da nađe neki smisao u svetu koji mu je toliko malo dao. Nadu su našli tamo gde su mogli.
(Izvor: Mediji)