Postoji izreka „Sveti Sava sreću ne deli“ koja se odnosi na to da čovek mora da bude vredan i sve sam da uradi, ne čekajući da mu sreća ili drugi faktori u tome pomognu.
Ovaj izraz je utemeljen i u narodnoj priči po kojem su roditelji doveli u crkvu svoje dete i zamolili Svetog Savu da im ga blagoslovi. Svetac je blagoslovio dete, ali je roditeljima odgovorio: Ja ću blagosloviti vaše dete kao što bi ga i Isus blagoslovio, ali to je sve što ja mogu da uradim, a to mu bez vas ništa neće značiti.
Ako ga vi kao roditelji ne naučite da marljivo radi, da štedi, ne laže, ne krade, da sluša, da poštuje starije, da je pobožno, da je umereno u svemu, kao i da čuva svoje zdravlje, onda mu moj blagoslov ništa neće značiti. Blagoslov je samo dobra volja čoveka iz crkve, a svoju sreću svako sam mora da pronađe.
NARODNI OBIČAJI
Ο Svetom Savi postoje mnoge angedote i priče, ali je narod ispreo i prave legende, u koje je uneo i elemente mnogih drugih priča. On je putujući Božiji čovek, putuje po srpskim zemljama, zavodi red i blagostanje, uči narod kako da ore, kopa, kresanjem ognjila kako da dobije vatru, žene uči da kuvaju, mese hleb, tkaju, pletu, prave sir i kiselo mleko, kovače da kuju gvožđe, kako se sadi loza, kako se dobija vino… U Čačku, majke koje imaju decu školskog uzrasta, spremaju na ovaj dan žito. U takovskom kraju veruje se da su svi vuci, psi Svetog Save.
Uvreženo je mišljenje da je on gospodar vukova i da vukovima određuje koje torove smeju da napadaju zimi. U Hercegovini opet pričaju da je Sveti Sava bio nekada pastir, pa jednom njegov pas blago ujede zalutalu ovcu. Sava se naljuti i prokle kera da više ništa ne jede osim onog što otme. Tako je taj pas pobegao u planinu i postao vuk. Veruje se da gde on dotakne štapom kamen, tu se pojavljuje izvor sa lekovitom vodom, ο čemu svedoče brojni nazivi lekovitih izvora sa njegovim imenom, kao što je onaj kodmanastira Savinac u takovskom kraju, ili Savinac kod Užičke Požege.
(Izvor: Balkanspress)