Da li smo otkrili rupu na saksiji ako kažemo da smo nostalgični za Brozovom Jugoslavijom samo zato što živimo bedne živote? Da li smo otkrili toplu vodu ako kažemo da smo stranim kreditima kupovali standard, a onda se sve raspalo jer je bilo neodrživo?
Da li smo otkrili Ameriku ako kažemo da je danas opet pomodno biti levičar koji tvrdi da je Bravar bio bolji, a ništa partizanski desant na vile na Senjaku i Dedinju, ništa Sremski front, ništa Goli otok, ništa ozbiljna robija zbog jedne jedine izgovorene rečenice…
Odmah da pojasnim: nisam monarhista i rojalista, ne palim se na nacionalizam i srBstvo i ne mislim da su komunisti krivi za sva zla koja su nas snašla pre i posle 1991. S druge strane, u meni se već 27 godina bore zadrti jugonostalgičar i realista svestan da nije „cvetalo 1.000 cvetova“. Uvek bude nerešeno na kraju.
Pikam fucu s drugarima ispred zgrade u naselju Odžinka u Vranju, osmogodišnji klinac maglovito svestan da je JBT već mesecima u bolnici, teško bolestan. U nekom trenutku majka me ćutke kupi s ulice, uz suze koje jedva zadržava i rečenicu: „Ajmo unutra, umro je drug Tito“…
Ostatak večeri provodimo uz TV, veselo je kao na pomenu, a mene više zanima kako da iskoristim sveopštu zbunjenost i iskamčim kolače s vrha kuhinjskih elemenata do kojih moje ruke nisu dobacivale.
Još malo premotavanja unazad. Manje od godinu dana ranije, 29. novembra 1979. godine, kao Titov pionir polažem zakletvu ispred ogromnog zdanja vranjske Gimnazije. Cela generacija 1972. je tu, baš je puno dece. Pamtim da mi je bilo hladno i da sam većinu vremena stajao u blatu od sinoćne kiše.
Ništa Tito, ništa nostalgija. Kao pripadnik izviđačkog odreda O.Š. „Jovan Jovanović Zmaj“ nekog toplog maja 1982. dočekujem i ispraćam Titovu štafetu u gradskom parku. Bio sam u stavu mirno, zakopčanog poslednjeg dugmeta na SMB košulji, sav ozbiljan i važan. I smešan.
Preko izviđača, te Orvelove 1984. zateći ću se na smotri jugoslovenskih odreda na Adi Ciganliji. Sadili smo mladice (videh sad za vikend tablu kod terena za golf kojom nam se Grad Beograd zahvaljuje za to – prim.aut.), ali ću Adu i to proleće, osim zacopanosti u izvesnu Selenu iz Pule, pamtiti i po tome što su mi prve noći ukrali sve pare koje sam poneo kako bih kupio najnoviju adidas trenerku koju je furao Dražen Petrović.
Neka je 1985-86. recimo, posle sleta na vranjskom Gradskom stadionu završićemo na tribinama Stadiona JNA, na onom pravom, velikom sletu. Bili smo na severu, ništa nije bilo onako skladno i savršeno kao na TV-u. Predstava je ionako bila namenjena onima u loži na zapadu i kamerama.
Onda je zajahao Sloba, Osma sednica, 9. mart i sve ostalo… Šta smo imali u međuvremenu? Drugovi i svi koji se tako osećate, žao mi je. Nije bilo idealno. Ni izbliza. Sigurno radno mesto, plata i regres? Nisu svi imali radno mesto. Plate su bile mršave, regres kao Halejeva kometa. U mojoj ga porodici bar nije bilo tako često.
Tata je, dok me mama nosila u stomaku, dobio posao u Nemačkoj. S autobuske stanice, s već spakovanim koferima, vratile su ga suze njegove majke, moje nane.
„Gde ćeš BAŠ SAD tamo s trudnom ženom, vidiš da ustaše divljaju, nema tamo sreće, sine moj“, govorila je moja zlatna Ljubica, koja istraumirana svim što joj se desilo od 1941. do 1945, nikad u životu nije odgledala ni sekund bilo kog partizanskog filma.
Bilo je to previše šminkanja ružne prošlosti za ženu kojoj su, na njene i oči njene maloletne ćerke, ubili muža 1942.
Elem, tatin drug je otišao, stekao nemačku penziju, napravio kafanu, eno ga i danas živi udoban i bezbrižan penzionerski život. Moj ćale, koji nikad za 40 godina nije zakasnio minut na posao, posle svih onih godina u memljivoj hali fabrike šporeta „Alfa“, danas jedva krpi kraj s krajem s penzijom manjom od 30.000 dinara.
Siguran stan? Nije ga bilo za sve. Deda je bio u komisiji za dodelu stanova u Vranju, još pamtim one ruke skupljene u karakterističnu pozu skrušenog i skromnog čoveka, kao i pogleda punih nade. Pamtim i ugašene poglede posle nepokolebljive dedine rečenice: „Uslovi konkursa su za sve isti, podnesi papire, komisija će uraditi svoj posao“.
Rata kredita manja od kutije za cigarete? Kad bismo se šalili. Mama i tata su te 1979. jedva dobili kredit, posle silnog moljakanja po šalterima, da bi se sledećih 5 godina nekako dovijali, kako bi opremili bar prvi sprat kuće u naselju Asanbair, na teškoj periferiji Vranja. Kuću smo prodali mnogo godina kasnije, a drugi sprat nikad nismo uspeli da završimo u potpunosti.
Letovanje svake godine? To su mogle samo poslovođe, direktori i oni iznad platežnog razreda mojih roditelja, majke službenice u „Jumku“ i tate radnika. Išli smo na more u Leptokariju, ali nikako svake godine. Svake druge ili treće možda. Besplatno zdravstvo i školstvo? Kul.
Moguće je da deo današnjih dugova plaćamo zahvaljući toj odluci. Ne kažem da ne može, eno u Kini može, ali da li je Jugoslavija to mogla da dozvoli sebi? Nisam siguran.
Bilo je tu još nekih stvari. Vožnja par-nepar jer nema goriva za sve. Restrikcije struje, sve češće kako su se osamdesete bližile kraju. Nema OHO lepka, treba mi za OTO, pa mama preko prijateljice nabavlja ispod tezge.
U moje godinama načeto sećanje staje i crvena harmonika koju je tata doneo jednog dana u dedin stan od 44 kvadrata, u kome se naš šestoro guralo 12 godina.
Tata je, kao i cela porodica, bio srećan, jer će sin naučiti da svira harmoniku, pa će mlatiti pare kao svi oni veseli harmonikaši s Prvog programa TV Beograd. Nana bi znala da kaže: „Bar ćeš imati zanat ako škola ne krene kako treba“.
Škola je išla kako je išla, kampanjski i na gurku, ali harmoniku nikad nisam zasvirao toliko dobro da bih od nje živeo. Štaviše, par godina kasnije tata je prodao „jer od sina nije bilo vajde“. Ne znam kakva su vaša sećanja, koliko ovaj glib od života utiče na opštu idealizaciju svega, ali daleko od toga da je Titova Juga bila bajka.
Na stranu ideološko silovanje države i njenih građana (drugova), Jugoslavija je svoj zenit dostigla mnogo godina pre mog rođenja, ako ga je ikad dostigla.
Godine koje pamtim bile su musave, mračne, hladne, pune besmislenih zabrana i još besmislenijih nestašica. Ljudi su želeli više, to je u prirodi čoveka, ali toga nije bilo. Vazda stezanje kaiša, štednja, vazda nema, uvek biće… Jednog dana. Nema za adidas ili pumu, ima za yassu.
Nema za lee cooper ili levis, ima za neku domaću marku čijeg se imena više ne sećam. Tomosov moped, tošibin video-rekorder, stoni fudbal, sve je bilo nedostižno jer – nema se para. Nikad nije bilo. Konačno, ako vam je ovaj tekst previše mračan, praštajte. Mnogi od vas imaju lepše uspomene, podelite ih s nama u komentarima.
(Izvor: Espreso)