Pitanje svih pitanja, kad je vojska u pitanju, glasi da li je obavezan vojni rok bio dobra ili loša stvar? Mi prenosimo iskustva jednog bivšeg vojnika, koji žali za ovom tekovinom.
Molim vas, gospodo na vlasti, vratite obavezno služenje vojnog roka. Jer to je dobra stvar. Poštovani čitaoci, pogotovo oni koji su „protiv vraćanja služenja obaveznog vojnog roka“: znam da vam se veći deo ovog što pišem neće svideti, i to je OK.
Tražim od vas samo da pročitate pažljivo tekst i racionalno, bez emocija, sagledate činjenice, te da kažete u čemu se konkretno ne slažemo.
Dobro je za fizičko zdravlje pojedinca (i nacije): Mladići za 12 meseci života u kasarni imaju redovnu fizičku aktivnost, koja im zateže mišiće, dovodi metabolizam u red, pravilno se hrane, jednom rečju postaju zdravi, zdrava ljudska bića. Ovakav život je i ulaganje u budućnost:
Oni koji zadrže barem deo navika koje su stekli u vojsci (vežbanje, umerena a redovna ishrana), imaju, u proseku, mnogo veće šanse da dožive srećna vremena sa svojim unucima, od onih drugih, koji ne idu u vojsku.
Dobro je za mentalno zdravlje pojedinca (i nacije): Pored toga što fizičko zdravlje rađa mentalno zdravlje, u vojsci se mnogo radi, a rad stvara disciplinu. Disciplina, opet, stvara mentalno zdravlje.
Kad čovek zdravo živi, kad vežba, kad se zdravo hrani, kad je naučen da čisti iza sebe, da pomaže drugima, da bude korisno i aktivno ljudsko biće koje komunicira sa okruženjem, prostor za pojavu mentalnih smetnji je značajno smanjen.
Dobro je za državu: Sve one stvari koje se rade u vojsci, a među njima su i učenje da se poštuju zastava i himna, verovali ili ne, imaju svoju svrhu. Naime, svi mi, hteli to ili ne, živimo u državi, i dobra je stvar, verovali ili ne, voleti i poštovati tu državu (bez obzira na to ko je trenutno na vlasti).
Jer režim nije država, a država nije režim. Država je nešto što nas, u krajnjoj liniji, razlikuje od životinja, i obezbeđuje nam tople domove, tople obroke, tople ljudske odnose i sve ostalo što je toplo u našim životima i, nasuprot mišljenju koje se često može čuti, poštovanje prema državi nema veze sa bliskošću SNS-u, DS-u, SPS-u ili bilo kojoj stranci koja je trenutno na vlasti, nego samo s poštovanjem prema ljudima s kojima delite životni prostor i, ako hoćete, s poštovanjem i prema onima koji su sopstvenom krvlju platili stvaranje države u kojoj živimo.
Dobro je za moral: Jeste, na ceni su kriminalci, kurve, hohštapleri i prevaranti… Moje duboko uverenje je, posle 12 meseci provedenih u vojsci, da ovo i te kako ima veze sa devastacijom vojske.
Naime, u vojsci su česti zajednički radovi, u vojsci zavisite jedni od drugih, i u vojsci se ne isplati da budete đubre. Jer, ako svi rade, onaj koji se izvlači biće prezren i odbačen, kao strano telo.
Onaj ko svoj deo posla prebacuje na druge – isto ga čeka. Onaj ko „uvali“ nešto čoveku s kojim deli dobro i zlo 12 meseci, pa… Drugi jednostavno prestaju da ga posmatraju kao osobu.
On postaje predmet ruganja, uvreda, ako hoćete i maltretiranja. Drugim rečima, vojska je jedna dobra škola morala, jedno predavanje na temu „zašto se u životu ne isplati biti đubre“. Sad će neko reći: „pa to nije realno, zar se ne isplati, pogledajte samo oko sebe ko ima pare“, a mi ćemo odgovoriti:
„isplati se možda pojedincima, trenutno, ali u takvom sistemu, gde prolaze takvi ljudi, pre ili kasnije će sve stići na naplatu, u vidu nezaposlenosti, siromaštva, kriminala i drugih simptoma propadanja jednog društva“. Ne treba jednim lošim pravdati postojanje drugog.
Dobro je za našu budućnost: Da se vratimo na deo iz prethodnog pasusa koji se bavi onim što je „realno“. Dakle, ovo se tiče ljudi kojima je argument protiv obaveznog služenja vojnog roka „kome to još treba“ i „čemu to još služi“ ili „kao da će još biti rata“.
Na žalost svih nas, situacija na planeti je veoma, veoma ozbiljna: ima nas skoro 8 milijardi, u toku je najveće izumiranje života (koje smo sami izazvali) u poslednjih 60 miliona godina, nafte je sve manje, zagađenja sve više, životnog prostora sve manje, bolesti sve više.
Hteli mi to da priznamo sebi ili ne, naša generacija je poslednja koja će uživati u svim blagodetima „razvijenog potrošačkog društva“, i poslednja koja će se baviti „problemima“ kao što su „kako da mi dečko ne pomisli da ga varam, a da mu ne dozvolim da mi gleda poruke na telefonu“ ili „kako da od starih farmerki napravim trendi garderobu sa letnju sezonu“.
Na žalost svih nas, a zahvaljujući našoj sebičnosti i nezainteresovanosti za one koji će živeti posle nas, stiže vreme borbe za život, vreme u kojem će problemi biti realni, i glasiće „kako da danas jedem“ i „kako da mi dete doživi pubertet“.
Znate i sami, kad je situacija ovakva, kad je ljudi mnogo, a resursa malo, znate dobro šta nastupa među ljudima. Zapitajte se, zapitajte se dobro, bili pacifisti, budisti, ili Marsovci, želite li da vaše dete zna da rukuje puškom, da iskopa rov i da živi od onoga što pronađe u šumi. Samo budite iskreni.
Na kraju, umesto zaključka, pitanje: šta mislite, ima li veze jedno s drugim, da smo, dok je naša vojska bila obavezna, poštovana i jaka, i naša država bila isto takva? Ili je reč o nekoj vrsti slučajnosti?
(Izvor: Espreso)