Godišnji odmor sam sanjala, čekala, radovala se, ali i strepila da li ću uspeti da se odmorim. Iza mene je ostala jedna naporna godina, a sve je mogao da reši jedan put na more, a usput i poseta manastiru pod Ostrogom, gde sam planirala da se poklonim moštima Svetog Vasilija Ostroškog.
Od dana kada sam saznala za Sveca, slava mu i milost, tražila sam njegovu pomoć, molila sam mu se, bila spokojna kad god bih pozvala njegovo ime. Kakva god da me nedaća čekala osećala sam da je bilo koji ishod baš onakav kakav treba da bude.
Iako se, kako narod kaže, ne planira ići u manastir pod Ostrogom, isplanirala sam da ću neki dan od odmora otići i zatražiti blagoslov od Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost. Pričaju ljudi, čak i moji najbliži, on ne da grešnom i lažnom pokajniku da priđe njegovim moštima. Takvi ljudi padaju u nesvest, padaju u nekakav trans, tresu se, plaču i monasi ih iznose na vazduh, mole se za njih i polivaju ih svetom vodicom. Samo pravi pokajnici mogu da se pomole i celivanju njegovih mošti. Nekoliko puta sam išla, peške se pela do gornjeg manastira i nisam osećala umor nijednog momenta. Ništa sem upornosti i blagostanja. I ovog puta sam htela isto da osetim, jer život koji nam se nameće upravo nam uzima ta dva najvažnija osećaja – da možemo sve nedaće izdržati, koliko god da nam je teško a ima nade i ona nas čeka samo ako ne odustanemo.
I ovog leta sam mislila, planirala, a planirati se ne valja, da mir koji sam izgubila opet potražim ponizno, krotko pred njegovim moštima. Jedan dan sam provela računajući koliko me košta put, kad da krenem, koga sve da vodim, da li ćemo se umoriti, a to me je brinulo samo što je umor postao neizostavni deo mene. Uveče sam zaspala uz molitvu, ali uznemirena, i nađoh se na dobro poznatom putu. Zapamtila sam svaki kamen, korenje stabla i znala sam da se penjem ka Manastiru. Bilo je tako stvarno, jasno i slava mu i milost, osetila sam ga. Probudila sam se mirna, posle mnogo vremena. Dosta sam se promenila od poslednje posete manastiru, dozvolila sam da me ljudi promene i ja sam popustila. Strah, ozlojeđenost su vladali mnome. Pohlepa i ljutnja su me obuzeli i kad sam se probudila potpuno mirna, sa velikom odlučnošću sam rešila da odem na Ostrog.
Nije mi dao, zaustavio me kad sam napravila korak, propala i letela dva metra u mrak. Naime, tu noć krenula sam u šetnju, nasmejana, srećna, zadovoljna i ne sluteći da cu sledećeg trenutka ležati sama u mraku, oblivena znojem i presavijajući se od bola. Mesto gde smo šetali, nije bilo osvetljeno, ja svakako tapkam u mraku jer se slabo vidi, a ovaj put sam zakoračila misleći da ispred mene ima tlo.
Propala sam, zakucala se, nesvesna šta se deslilo, samo sam čula kako kost puca. Nije me napustio, bio je i tad pored mene, zaustavio me da se ne nabijem na šiljke armature koje su zjapile iz zemlje tik pored moje glave. Sve ostalo se brzo odvijalo, kao na filmu, hitna pomoć, bolnica u Risnu, prevoz avionom do Beograda, operacija i bol…
Jezivu poruku mi je poslao, slava mu i milost, da nisam bila spremna da koračam kao nekada ka njemu. Nisam bila čista, mirna i krotka kao nekad. Dozvolila sam da me ovo zlo vreme i zli ljudi promene, da postanem ozlojeđena, nesrećna, nesigurna, uplašena, bez osmeha i zadovoljstva da je ovo što imamo sasvim dovoljno da idemo dalje neiskvarene duše i da nas trka za novcem i vlašću neće nigde dovesti. Čeka me dug i težak oporavak, ali već sad znam da ću sa jos većom željom u sebi krenuti na put ka Svetom Vasiliju Ostroškom.
(Izvor: Kurir)