U nekom malom mestu živeo je dečak koji se zvao Lazar. Lazar je svakoga dana jutrom dolazio u crkvu, uvek tačno u isto vreme u 7 sati.
Pre nego bi se vrata i otvorila, on je bio tu i čekao. Čim bi se vrata otvorila on bi trčao do oltara i bio tamo prvi. Sklopio bi ruke molitveno, ali nije dugo ostajao. Isto tako trčeći odlazio bi u školu, koja je počinjala nešto kasnije. Dečak je tako radio godinama. Sveštenik je to primetio i odlučio pitati Lazara zašto tako kratko moli i kako moli.
„Dobro jutro, Isuse, došao sam Te videti“. To je bila njegova molitva. „I to je sve?“ pitao je dalje sveštenik. „Sve“, rekao je kratko Lazar žurno odlazeći u školu.
Dečak je i dalje na isti način dolazio u crkvu, stajao pred Isusom kratko i potom žurno odlazio. A onda ga jednog dana nije bilo, pa drugog… i tako danima. Sveštenik se zabrinuo za njega i odlučio da ode u Lazarevu školu i potraži ga. Tamo su mu rekli da je Lazara na ulici udario kamion i da je u bolnici. Povreda je bila ozbiljna. Lazar je prebačen na urgentno odeljenje. Sveštenik se odmah uputio tamo.
Već na vratima bolnice dežurna sestra je znala koga traži. Izvinila se, ali je mislila da mu mora reći jednu neobičnost u vezi sa tim dečakom. Iako ozbiljno povređen i trpi jake bolove, Lazar je veseo i uveseljava celo odelenje, gde inače leže takvi teški slučajevi.
Kada je sveštenik tamo stigao, bio je začuđen, koliko radosti ima u toj sobi uprkos bolu koga su svi morali osećati. Lazar se radosno nasmejao i pozdravio zbunjenog sveštenika. Na kraju ga je sveštenik pitao, kako može biti radostan i pored bola zbog povreda koje je zadobio u saobraćajnoj nesreći.
-„Čemu se, Lazare, raduješ?“ pitao je.
-„Isusu“ odgovorio je Lazar.
-„Kako, pa ti više ne dolaziš u crkvu, ne moliš se pred Isusom?“ pitao je dalje sveštenik.
-„Da“ odgovorio je smešeći se dečak „ali Isus svakog jutra dođe meni i kaže: Dobro jutro, Lazare, došao sam da te vidim.“ Svešteniku je , kada je to čuo sve bilo jasno, i ništa nije više pitao. Radovao se sa Lazarom.
(Izvor: manastir-lepavina.org)