Ovo je istinit događaj iz jedne egipatske škole. Priča je to o sramu, neimaštini i o detetu koje se bori za svoju porodicu. Obratite pozornost na svet oko sebe. Iako je ova priča iz nama dalekog Egipta, možda je jedno ovakvo dete u vašoj blizini.
“Učiteljica je trebala proveriti svaki ruksak u razredu, kako bi se otkrio učenik koji je bez pitanja uzimao tuđe stvari. Ušla je u razred i bez najave i objašnjenja počela tražiti po dečjim ruksacima. Učenici nisu znali o čemu se radi. Bili su zbunjeni, a jedna učenica nije bila samo zbunjena, nego je bila prepadnuta, postala je bela kao duh. U očima joj se vidio strah, kolutala je njima, sad desno sad levo…
Strah je postajao sve jači, jer se učiteljica približavala njenom stolu. Kako se učiteljica približavala, pomislila je u sebi: “Ne, neću joj to dozvoliti.” Zgrabila je ruksak i privila ga na prsa, stežući ga svojim rukama. Učiteljica ju je mrko i sumnjičavo pogledala. Odmah je prišla i počela otimati ruksak.
Učenica je plakala i molila da joj se ruksak ne uzima, ali učiteljica je sad bila još više sigurna da je ona krivac. Kako joj ruksak nije mogla uzeti, učiteljica ju je ljutito gurnula i zapretila da će pozvati policiju.
Čim je spomenula policiju, učenica se ustala, plačući počela ljubiti joj ruku i ponudila je svoj ruksak da ga proveri. Molila je učiteljicu da ne zove policiju. Dok ju je preklinjala, na vrata učionice ušla je direktorica škole. Zamolila je učiteljicu da se smiri i pozvala je učenicu da se kontrola ruksaka izvrši u njenom uredu. Dok je stajala u kutu ureda, učiteljica je pred direktoricom počela pretraživati ruksak.
Izvadila je jednu crnu vrećicu. U njoj su bili komadići sendviča, nagrižene jabuke, tvrda peciva, vrećica s čipsom, odnosno ostatkom čipsa. Učiteljica upita: “Šta je ovo”? Učenica odgovori: “To je hrana, to je hrana koju svaki dan skupljam za svoju braću i sestre i nosim je kući. Nisam dala da mi se ruksak prekopa u razredu, jer bi se otkrilo što se u njemu nalazi.”
Učiteljica i direktorica su šutele, ostale su bez reči. Direktorica joj je prišla, pomilovala po glavi i upitala: “Zašto, zar ti je takvo stanje kod kuće”?
Ona uplakana odgovori: “Ja vas molim da ovo ne otkrijete u razredu, molim vas, ovo je zadnji put, neće se više ponoviti. Majka nam je bolesna i nepokretna, a otac u zatvoru. Svaki dan ostanem posle nastave, kako bi iz kanta za otpad pokupila ostatke hrane, uglavnom sendviče svojh prijatelja i kako bi tu hranu donela svojoj mlađoj braći i sestrama.”
(Izvor: Mediji)