„Čitam tekstove o ljudima koji s platom od 37.000 dinara mogu da uštede i za šoping i – potpuno im verujem! Recimo, pušač mesečno potroši 50 evra na cigare, što je 600 evra godišnje.
Odakle ljudima 600 evra? Pa eto odakle, ako ne puše i štede dosledno, imaće te pare. Isto tako i mene ljudi gledaju u čudu kad čuju da sam sam kupio stan sebi. A ne znaju kako je došlo do toga. Zato želim da sve lepo objasnim – priča Nikola Stanković (38), koji samo za Telegraf objašnjava kako je pre tri godine došao do svoje nekretnine.
Njegova ispovest glasi ovako:
„Da ne lažem, imao sam ludu sreću nesrećnih devedesetih jer sam išao kod ujne. Ona je bila Grkinja i živela je sa ujkom na Halkidikiju. Ja sam od srednje škole svakog leta sedao u prevoz i klaj-klaj do Grčke. A tamo kreće rintanje. U to vreme su još bile drahme u Grčkoj, pa sam tako radio za lokalne Albance i Grke prodavao krofne. Dogovor je bio sličan onom današnjem – 100 drahmi po krofni ide nama (danas je to 50 centi), a ostatak vlasniku.
Oni su uzimali debele pare. Neki Albanci, a to su oni koji su po čitav dan izgarali na plaži, znali su da uzmu dnevno i po sto maraka. Ja sam bio mlad i nisam mogao toliko da se žrtvujem, a i sunce mi nije baš mnogo prijalo za zdravlje. Ja sam radio svakog dana od 10 ujutru do 14 h. Za to vreme uzeo bih oko današnjih 40 evra. Nekad bih produžio i odradio ceo dan, pa bih imao dosta više novca. I tako minimum dva meseca. Ujutru ustanem, odem na plažu, pržim se po suncu, prodajem, vratim se kod ujne oko 15 h, popijem dve litre vode, pa se komiram.
Albanci su bili stvarno neumorni. Nije ni čudo što danas drže pola Grčke. Vredni, organizovani, dolazile su čitave familije i radile. Kad se vratim u Srbiju, kupim sebi nešto, ali sitno. Ostatak stavljam u štek. Bio sam srednjoškolac, pa brucoš na Filološkom fakultetu i ništa me nije ometalo da idem i da radim. Roditelji su imali male plate, prosvetni radnici, živeli smo teško, ali smo se složili da se te moje pare neće trošiti i da će ih čuvati u šteku. Tako je i bilo.
Pare su ubacili u banku. Kamate su bile ogromne tada, ne kao ove danas – potpuno se ne isplati da nešto štediš na računu. Tu negde posle 2000. godine si na 10 godina štednje mogao da uzmeš ozbiljan novac od banke, na kamatama, nije malo. Išle su do sedam-osam odsto. Danas je to nemoguće. Dok sam studirao sam radio za neke sitne pare, živeo s roditeljima, tu platu sam uvek trošio, nemoguće je bilo prištekati. I tako dođe meni moja 35. godina, a imam fine pare u banci.
Netaknute. Mogao sam da kupim lepe stvari, nova kola, ali nisam. Ja sam odlučio da probam da kupim stan. Istina, našao sam mali stan na 15 kilometara od Beograda. Cena stana – 26.000 evra. Uslovan. Useljiv. Taman toliko sam imao. Kome god kažem da nisam podstanar, taj se šokira. Pa otkud stan u tim godinama… Eto otkud stan… Krvavo zarađen na grčkim plažama u najlepšim godinama. Samo tako je moguće.
I, naravno, nema šanse da bih uspeo da mi nije bilo ujne kod koje sam spavao. Da zaključim – znao sam mnoge mamine i tatine sinove koji su nosili nove fensi patike dok smo svi grcali u bedi i rintali. Sad ih nema nigde na mapi. Nisu umeli s novcem“, iskren je Nikola.
(Izvor: Telegraf)