Ono što je Arčibald Rajs, veliki humanista i prijatelj Srbije, ostavio u amanet našoj zemlji – veliku istinu o nama samima koja je trebalo da nas osvesti i učini boljima, i danas, 87 godina posle, važno je i reklo bi se aktuelno štivo.
„Čujte Srbi!“, politički je testament koji, izgleda, nismo hteli da „čujemo“, jer sve ono na šta je ovaj veliki čovek ukazivao postoji i danas – korupcija na svim nivoima, stranačka zapošljavanja, političko bogađenje, i tada su se pred izbore obećavale „kule i gradovi“ mladi napuštaju sela… Arčibald Rajs bio je švajcaski forenzičar, publicista, doktor hemije, profesor na Univerzitetu u Lozani, veliki humanista. Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom za vreme Prvog svetskog rata.
Na poziv srpske vlade, Rajs je 1914. godine došao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Konstatovao je stravične zločine i to plasirao međunarodnoj zajednici u prilog Srba. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju i prošao svu golgotu srpskog vojnika na Solunskom frontu. Zavoleo je Srbiju, toliko da je ju čak idealizovao. Zapravo, Rajs je zavoleo iskrenog i požrtvovanog srpskog seljaka i vojnika. Ali ono preko čega nije mogao da pređe, a što je direktno i ugrozilo život ovog velikog čoveka jeste – „iskvarena i korumpirana politička elita“.
– Delo „Čujte Srbi!“ nastalo je neposredno pred Rajsovu smrt. Tada se on osećao veoma razočarano i to iz dva razloga. Prvi je tadašnja politička situacija u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno pogađalo ga je to što ideali za koje su Srbi ginuli tokom Prvog svetskog rata u praksi nisu funkcionisali. Drugo, imao je ličnih sukoba oko svojinskih odnosa sa ministrom u Pašićevoj vladi, čiju je politiku inače u svetu predstavljao na najbolji mogući način. Svađa sa njim ga je i koštala života, bukvalno – kaže za „Blic onlajn“ dr Stanislav Sretenović, istoričar, saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Njegova tragedija ogleda se u prokletsvu našeg naroda jer mnogo toga „kvarnog i trulog“, o čemu je Rajs govorio, u našoj državi ostalo isto do današnjih dana. Kako kaže Sretenović, Rajs govori o našem mentalitetu i ta njegova opservacija je tačna.
– Međutim, sa druge strane imate i problem političkog sistema, nešto što nije pitanje mentaliteta, već strukture države. Mentaliteti su promenjivi, nije jedan narod konstantno loš i negativan, a ono na šta je ukazao Rajs to je više problem države. Srbi u proteklih sto godina – preko diktature prvo monarhističke a potom i komunističke, nisu uspeli da izgrade jedan funkcionalan sistem, koji bismo danas nazvali sistemom dobre uprave i koji bi na neki način te mentalitete promenio u pozitivnom smislu – objašnjava Sretenović.
On ističe da imamo moralno pravo i dužnost da se odužimo takvom čovekom.
– Postoji spomenik, film o njemu, možda da se malo više potrudimo oko njegove kuće koju je nazvao „Dobro polje“ u Topčideru, ali pre svega da primenimo njegov testamen. Da imamo funkcionalan državni sistem i društo bez korupcije, u kome stvari ne funkcionušu samo preko rođačkih veza, društvo bez manipulacija, političke represije… Formirati jedno efikasno, napredno društvo. To je ono što je Arčibald Rajs želo da vidi – poručuje Sretenović.
Kako je pisao Rajs; izvodi iz dela „Čujte Srbi!“
Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Narod vam je rodoljubiv. Da bi ste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka pomogla vam je vaša religija. Međutim vi niste religiozni. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda. Vaš narod je gostoljubiv. Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Narod vam je „ponosan“ ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.
Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom „inteligencijom“ sprečavaju vas da to postignete. Niste veliki radnici. Pre svega, zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje. Sigurno ne zato što ih vaše selo, koje je osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaseljenijih u Evropi, ne bi moglo hraniti.
Ne, ona dolazi u grad iz dva razloga: prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa, žele da budu „činovnici“ jer misle i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. Niste bili lakomi. Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti.
Međutim ono među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti. Ta ljubomora kaste zvane „inteligencija“ srpskog naroda ne iziskuje se prema strancima već i prema sunarodnicima. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan. I pored svega zavist nije svojstvena srpskom narodu. Srpski narod je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini „inteligenciju“, kako se ona neopravdano naziva.
Kada student položi ispit, on praktično ništa ne zna. Njega će izgraditi sama praksa, i to pod uslovom da ga je profesor naučio na koji način da sagleda stvari. Diplome stečene ispitima položenim tako što su za tu priliku napamet naučeni paragrafi iz knjiga ništa ne vrede. Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. „Inteligencija“ vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome do ministra. Preterano je raširen mito, koje često poprima sve oblike otimačine. Ministri, generalni direktori, rukovodioci službi… – svi oni jedu taj hleb koji ljudi od časti i dostojanstva ne bi ni probali.
Za vaše ministre, ljude iz politike… međutim, nema olakšavajućih okolnosti. Oni stiču bogatstva tim nečasnim putem, a na to ih navodi samo ljubav prema novcu ili taština i oholost kako bi mogli raskošno da žive i time potisnu u zaborav svoje skromno poreklo.
„Inteligencija“ ljubomorno pazi da nove i poštene snage ne prokrče sebi put. Čim neku otkrije, udara je po glavi dok ne utone u blato. Inteligencija vam se bacila slepo u stranačku politiku, za koju je znala da će biti diktator zemlje. Naravno, pošto je vode niska osećanja, „inteligencija“ kleči pred novcem.
Što više novca ima neko, ma koliko ma koliko ga nečasno stekao, to ga ona više uvažava i istovremeno mu zavidi. Kralj novac gospodari vašom inteligencijom. Vaša „inteligencija“ je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve ohole i štetne marionete.
Vaš narod je, dakle, veliki ljubitelj političkih ili, bolje rečeno, stranačkih svađa. Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast „inteligencije“, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše stranačke politike, pa sad imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo. Ne koriste, međutim, samo političari – ministri politiku da bi se obogatili, već i obični političari poslanici slede njihov primer. Među njima besni najsramnija korupcija, a odatle je zahvatila funkcionere koji zavise od političara. Kada se neki kandidat prijavi na konkurs za neko mesto u ministarstvu, ne pitaju ga: „Šta znaš? Šta si radio dosad? Šta si radio kada je otadžbina bila u opasnosti?“ Nego, pitaju ga: „U kojoj si stranci? Koji poslanik te preporučuje?“.
Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Pogledajte šta se dešava kod vas i kako se sprovode izbori. Ili kandidati plaćaju piće, dele novac i obećavaju brda i doline kada postanu poslanici, ili pak policija silom, hapšenjem i svim drugim oblicima zlostavljanja nameće zvaničnog kandidata vladajuće stranke. I to se naziva „opštim pravom glasa“! Kakva sramota! Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje. Istinsko rodoljublje, međutim, kod nje nema ni odjeka.
(Izvor: Blic)