„Zvuk bebinog plača je jedan od najneprijatnijih zvukova za ljudski mozak“, započinje priču na svom sajtu Trevis Norvud (Travis Norwood), pisac i otac četvoro dece. „Vojska je znala da koristi upravo plač beba kao meru torture ljudi. Taj zvuk poziva najniže delove mozga i govori da je nešto loše. Kada ljudi čuju bebin plač, njihov prvi odgovor je pokušaj da ga zaustve. Flašice.
Varalice, Ljuljanje. Sve ono što povećava ovaj zvuk izgleda kao bušenje rupe u našoj glavi. Bebin plač je zaista neprijatan zvuk. I ja sam nekad mislio tako. 2006. godine moja žena i ja posetili smo Almati (Kazahstan), kako bismo usvojili našeg sina (naše 4 dete). U Kazahstanu postoje tradicionalna sirotišta. Zamislite sve one slike iz filmova o sirotištima, ali još jadnije.
Ovo sirotište koje smo posetili je staro Sovjetsko jedinjenje, okruženo raspadnutim kamenim zidovima. Par nedelja pre samog usvajanja, posećivali smo našeg budućeg šesnaestomesečnog sina svakodnevno na sat i po vremena. Uglavnom su nam ga donosili. Svaki put je bio u nekim drugim pelenama koje su mogli da nađu. Puno puta su tu bile i roze hulahopke sa cvetićima.
Zaposleni u sirotištu se iskreno brinuli o njima. Međutim odnos zaposlenog na broj dece bio je 1:30, čak i više, i bili su jednostavno preplavljeni. Jednog dana, nijedan radnik nije bio dostupan. Kako bismo vratili našeg budućeg sina, odlučili smo sami da odemo do mesta gde on provodi najveći deo dana. Pažljivo smo ušli u prostoriju punu krevetaca. Bilo je oko 20 krevetaca i u svakom je bilo dete uzrasta od nekoliko meseci do godinu, dve dana. Oboje smo stajali i posmatrali. Uočili smo da tu nešto nije u redu. Prostorija je bila neverovatno mirna i tiha. Tišina.
Proverili smo da li sva deca spavaju. Samo njih nekoliko. Neki su ustali, mada većina ih je ležala na leđima. Iz prethodnih poseta znali smo da je naša beba uvek gladna. Nisu imali dovoljno za sve. Naš sin od 16 meseci težio je samo oko 7 kg. Prostorija sa dvadesetoro, male, gladne dečice trebala bi da bude kakofonična od plača. Čak i da nisu gladni, plakali bi zbog toga što im treba promena pelenica ili pažnja. Neki bi možda hteli da se nose.
Ova dečica su nekad plakala. Instinktivno. Deca plaču kako bi „rekli“ odraslima da imaju neku potrebu. Međutim, ako dete plače i plače iznova i njegove potrebe nisu zadovoljene, ako niko ne dolazi, ona ubrzo shvataju da je plač besmislen. Dakle, to je bila prostorija sa 20 mališana koji su bili totalno ugašeni. U tom momentu da me je neko pitao sve bi usvojio.
Plač je zvuk života. Dete kaže: Ja verujem da će neko moje potrebe zadovoljiti/namiriti. Neko me voli. Neko će doći. To je divan zvuk. Prvi put kada je naš sin plakao znali smo da se nešto menja kod njega. Shvatio je da mi reagujemo na njegov plač. Sledeći put kada se nađete u situaciji gde dete plače i gde njegov plač ne bi trebalo da se čuje, poput crkve, restorana, pozorišta, setite se da je to najčistiji poziv na ljubav. Ne ignorišite ovaj zvuk i radujte se da će na plač, koji čujete, biti odgovoreno.
(Izvor: synchronylab.com)