Ako pažljivo pogledate mapu sveta, tamo negde na pola puta između Australije i Havaja, usred Tihog okeana, videćete jednu tačkicu pored koje piše „Nauru“. U pitanju je najmanja ostrvska država na svetu, sa površinom od svega 21 kvadratnog kilometra. Međutim, ne dajte da vas veličina zavara: iza ovog ostrvceta leži neverovatna priča.
Nauru je naseljavan najmanje 3.000 godina unazad: u početku je na ovom komadu zemlje u srcu Pacifika živelo 12 polinezijskih i mikronezijskih plemena.
Sada je ostrvo dom 10.084 stanovnika, ne računajući migrante koje Australija stacionira u kampovima na ostrvu. Između najbližih komšija Kiribata i Naurua stoji 300 kilometara okeanskog plavetnila.
Nauru je bio nemačka kolonija u 19. veku, a australijski protektorat do sredine 20. veka. Možete li da, nakon ovih uvodnih informacija, svarite činjenicu da je Nauru u jednom periodu 20. veka bio druga najbogatija zemlja na svetu, ako se računa BDP po glavi stanovnika? No, krenimo od početka.
Nevolje su počele mnogo ranije
Mnogi problemi Naurua datiraju iz 19. veka. Tačnije, 1870-ih, kada je izbio građanski rat između 12 plemena, nakon čega je populacija ostrva smanjena za 40 odsto. Za to Nauru može da „zahvali“ morskim trgovcima koji su domoroce upoznali sa vatrenim oružjem.
Zatim, 1888. godine, dolaze kolonizatori iz Nemačke, nakon čega su se u kolonizaciji ostrva smenile još četiri zemlje: Velika Britanija, Novi Zeland, Australija i Japan.
Nemci su sa sobom doneli smrtonosne bolesti iz Evrope, što je zadalo još jedan ozbiljan udarac domorodačkoj populaciji. Japanci, koji su okupirali ostrvo za vreme II svetskog rata, bili su još gori.
Njihovo rešenje za epidemiju lepre na ostrvu bilo je naročito surovo: sve obolele su ukrcali na brod, koji su zatim potopili nasred pučine. Nakon što su preživeli sve kolonizatore, stanovnika Naurua ostalo je tek oko 600.
Zlatni period
Nauru se mahom sastoji od fosfata, te je tokom svojih „dana slave“ tokom šezdesetih i sedamdesetih godina čitava zemlja bila pravi rudnik bogatstva: fosfat je masovno iskopavan i brodovima otpreman u zemlje-kupce koje su ga koristile kao đubrivo.
U godinama nakon sticanja nezavisnosti 1968, Nauru je imao drugi najveći BDP po glavi stanovnika, odmah iza prebogate Saudijske Arabije. Novac se slivao u enormnim količinama.
Stanovnici, oslobođeni okova kolonijalizma, počeli su da prodaju fosfat kupcima iz celog sveta, a 1981. godine zarada je dostigla tada neverovatnih 123 miliona dolara, što je značilo 17.500 dolara za svakog stanovnika. U to vreme, to je bila ozbiljna svota novca.
Sunovrat
Međutim, cena koju će Nauru platiti bila je previsoka. Prva je ekološka: za potrebe kopanja uništena je predivna tropska vegetacija, pa danas ostrvo izgleda kao ogromna, ogoljena deponija, kako se navodi u odličnom tekstu „Ekonomista“, koji u originalu možete pročitati OVDE.
Drugi razlog je, očekivano, loša vlast. Vlada je odlučila da previše raskošno nagrađuje stanovništvo, toliko da je to uskoro postao neodrživ koncept. Porez na Nauruu nije postojao, a Vlada je bila ta koja zapošljava 95% stanovništva, uz izdašne plate koje je isplaćivala svakog meseca.
Školstvo i zdravstveno osiguranje bili su besplatni, kao i struja, telefoni i stanovanje – svako je dobio kuću od države. Prosto je neverovatna paleta suludo ekstravagantnih načina na koji se razbacivao novac, uključujući finansiranje katastrofalnog brodvejskog mjuzikla „Vest end“, baziranog na životu Leonarda da Vinčija, o čemu u originalu možete pročitati u tekstu „ABC njuza“, OVDE.
Država se pretvorila u raspuštenu družinu: radno vreme bilo je fleksibilno, a nikoga nije bilo briga što je jedino preostalo zelenilo na ostrvu bilo ono na terenima za golf. Umesto ribolova, lakše je bilo otići u lokalni supermarket čije su police bile prepune kekseva, čokolada i biskvita prepunih šećera, koji su postali omiljena poslastica umesto voća.
Nije ni čudo što je Nauru ubrzo postao jedinstven slučaj u svetu po pitanju gojaznosti i dijabetesa, o čemu je napisano na desetine opsežnih studija. Računa se da je Nauru najgojaznija nacija na svetu, čija polovina populacije boluje od dijabetesa. Prosečan životni vek je svega 55 godina.
Manjak inteligencije ili prosti nemar vlasti, koja nije razmišljala o tome da iskopavanje vrednog elementa iz zemlje jednom mora da presuši, naročito na površini veličine prosečnog međunarodnog aerodroma, dovela je do očajne, siromaštvom i zdravstvenim problemima ophrvane nacije.
Muva u novčaniku
Usledile su godine teške oskudice, a zemlja je bukvalno ostala bez ijednog jedinog dolara: NULA. Centralne banke su doživele krah, prekomorske nekretnine u vlasništvu države su zaplenjene na ime dugova, isto kao i avioni, koji su oduzeti direktno sa pista, o čemu je pisao i britanski „Gardijan“. Nauru je tonuo sve dok nije tresnuo o dno.
Zemlja je počela da se dovija na razne načine kako bi nabavila novac. Postala je raj za pranje novca, procenjuje se da je najmanje milijardu dolara oprano kroz ovu državu. Nauru je koristio čak i svoje članstvo u UN kako bi zaradio novac, prihvatajući isplate desetina miliona dolara u zamenu za priznavanje novih nepostojećih država, poput Kosova, Južne Osetije, Abhazije…
Vlada je bila ponižena, ali patio je narod. Besomučno iskopavanje fosfata toliko je uništilo zemlju da je postala potpuno beskorisna za poljoprivredu, šumarstvo pa čak i za sport i rekreaciju. Čim je nestalo fosfata, nezaposlenost je dostigla stopu od 90%, a školski sistem je propao, čime su uništeni životi nekoliko generacija.
Trećina stanovnika danas su stranci
Više od 3.000 stanovnika Naurua danas su stranci: Australijanci rade kao lekari, menadžeri i inženjeri, Kinezi drže restorane i prodavnice, dok domaći stanovnici uglavnom rade fizičke poslove.
Lokalno stanovništvo skupo je platilo strmoglav pad standarda: najbolji primer je taj da svega trećina dece ide u srednju školu, dok svi ostali odmah nakon osnovnog obrazovanja kreću da rade teške fizičke poslove.
Pomoć sa debelom cenom
Nauru 21. veka izgleda ovako: zemlja živi od strane humanitarne pomoći. Najveći „dobrotvor “ je Australija, koja svoju pomoć i te kako naplaćuje. Odnos dve zemlje je sve samo ne lak. Australija nikada nije tretirala Nauru ravnopravno. Primera radi, 1993.
Australijanci su pristali da plate odštetu za uništavanje prirodne sredine Naurua uzrokovane lošim menadžmentom (Australijanci su tada upravljali kopanjem fosfata), ali tek nakon što su tuženi pred Međunarodnim sudom pravde.
Danas Australija koristi Nauru kao mesto na koje dovozi sve imigrante koji su pokušali da uđu u Australiju, i smešta ih u ograđene kampove širom ostrva. Nedavno je otkriveno da su migranti na Nauruu, naročito deca, žrtve seksualnog i fizičkog zlostavljanja, o čemu je „Blic“ u nekoliko navrata pisao.
Nauru je sada toliko slab da mu je Australija neophodna, po bilo koju cenu. Šta god Australija traži, Nauru mora da prihvati u zamanu za novac i posao koje dobija.
(Izvor: Blic)