Poslednji intervju sa Milunkom Savić urađen je 1971, dve godine pred njenu smrt. Međutim, ova priča je zabranjena, proglašena nacionalističkom i objavljena tek 24 godine kasnije. U tim redovima otkriveno je kako je najhrabrija žena-ratnik u Prvom svetskom ratu živela pred smrt.
Milunka Savić, nekadašnja žena-bombaš, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Legije časti, francuskog Ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja, živela je u trošnoj kući sa ćerkom Zorkom koja je kao dete preležala tešku bolest, pa je ostala poluinvalid.
Dve žene preživljavale su u hladnoći. Šporet se nije ložio, niti se kuvalo na njemu, pa su jele samo suvu hranu: jabuke i hleb ili šljive i hleb. Kada je obolela, iako je imala osamdeset godina, kretala se odsečno, a kada je pozdravljala ljude zamahnula bi rukom kao vojnik kad hoće da otpozdravi. Na ispucalim zidovima jedine prostorije u kojoj je Milunka živela videli su se tragovi odnetih ramova.
– Dolazili su grdni ljudi da me vide, pa kad pođu, ponesu i slike. I ne samo to, odneli su i ordenje. Dolazio jedan čovek, pa kaže: „Daj baba, ja ću ih lepo očistiti i urediti“. I više se nije pojavljivao – tužno je tada rekla Milunka. Nije im to bilo dovoljno. Milunki su odneli i sva dokumenta i primerke novina u kojima su o njoj pisali. Ti, koji su se predstavljali kao njeni prijatelji.
– Pokupiše mi svu moju lepotu. Sad mi je kao da sam umrla kad sam ostala bez svega toga – govorila je najhrabrija srpska žena. Milunka Savić umrla je 5. oktobra 1973. godine, u 81. godini života. Bez svog ordenja, onog najvrednijeg što je imala. U tri rata je bila bombaš, bila je uvek tamo gde je najteže.
– Uništiti neprijateljsku osmatračnicu, razoriti mitraljesko gnezdo, ja sam to nekako lako radila. Meni je najviše pomagalo što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to jako daleko, jer sam bila vrlo snažna. Svi su se tome čudili. A ja zapravo nisam ni učila kako se baca bomba – prisećala se Milunka.
(Izvor: Telegraf)