Dvojica najpopularnijih srpskih istoričara, dr Čedomir Antić i dr Predrag Marković u nastavku feljtona za „Nedeljnik“ zamišljaju kako bi izgledali Srbija, Balkan i Evropa da su vojske srpskih vladara ostvarile pobede u bitkama na Marici i na Kosovu.
– Velika srpska pobeda koju bi pratila i neka velika, možda nevezana, katastrofa koja bi dugoročno onemogućila prodor naroda iz Male Azije u Evropu, dovela bi svakako do stabilizacije na Balkanu i u srpskim zemljama. Knez Lazar bi se verovatno vremenom ustoličio za vladara svih oblasti koje je držao car Dušan, sa izuzetkom krajeva u centralnoj i južnoj Grčkoj koji bi bili vraćeni Vizantijskom carstvu – napisao je doc. dr Čedomir Antić.
Zemlje Mrnjavčevića bi vremenom verovatno bile podeljene. U nedostatku opasnosti od strane Bugarske i Vizantije, Lazarevići koji bi se (pošto bi ostao živ mlađi Lazarev sin Vuk) verovatno održali tokom nekoliko generacija, postali bi dinastija. U sukobima sa Ugarskom i Bosnom ta bi se srpska država modernizovala ili počela da opada i tako dočekala 19. vek i samostalnost ili stupanje u neku veliku državu – Ugarsku ili Rusiju.
– Srpski narod ostao bi u granicama srpske države, u Bosni bi srpski etnički identitet postepeno postajao odvojen od onoga u Srbiji. Lišena Kosovskog mita i zaveta, srpska nacija imala bi drugačiju, manje dramatičnu, verovatno i manje tragičnu, ali svakako i manje uzvišenu istorijsku sudbinu – objašnjava Antić kako bi tekao jedan od četiri scenarija srpskih pobeda u velikim srednjovekovnim bitkama.
Dr Predrag Marković pita se da li bi Vukašin i njegov sin pokušali obnovu velike balkanske države, kao što je to smerao car Dušan? Onda bi tek Marko Kraljević i u stvarnosti mogao da dosegne veličinu koju ima u pesmama. Možda bi postao neka mešavina cara Dušana i Stefana Lazarevića.
– Turci su bili u takvom naletu da su se nekoliko puta oporavljali i od ovakvih poraza. Ipak, srpska pobeda na Kosovu bi izmenila mnogo toga. Na primer, kako bi izgledala bitka kod Nikopolja (1396), jedna od poslednjih krstaških vojni, u kojoj su Turci, uz podršku svog novog vazala, Stefana Lazarevića, do nogu potukli veliku krstašku koaliciju u kojoj su bili Francuska, Sveto rimsko carstvo (Nemačka), Ugarska, Vlaška, Poljska, malteški vitezovi, Venecija, Đenova, pa čak i Škoti i Švajcarci.
Englezi su odbili da pomognu Francuzima, uprkos tekućem primirju u Stogodišnjem ratu. U ovom scenariju, otac i sin, Lazar i Stefan i svi oni „oklopnici bez mane i straha“ koji bi u tom slučaju preživeli Kosovo, prelomili bi ishod. Turska se ne bi učvrstila na Balkanu. Ono što je sigurno, svest bi nam bila drugačija bez spominjanja Kosovskog boja, čak i onih izmišljenih događaja, pre, posle i za vreme te bitke.
Tog sukoba koji je kao malo koji u svetskoj istoriji zaslužio da postane epski događaj. Ne možemo ni da zamislimo srpsku kulturu i identitet bez Banović Strahinje, Miloša Obilića, Kosovke devojke, Majke Jugovića… Njegoševo stvaralaštvo i ideje bi bili veoma različiti bez sećanja na Kosovo.
– Nema epohe u modernoj poeziji, od Rakića do moje sestre Milene, u kojoj ne odjekuje, makar neobično, Kosovski boj. Za razliku od ostalog našeg kontrafaktualnog domišljanja, koje ‘može da bidne, a ne mora da znači’, sasvim je izvesno šta bi bilo sa srpskim identitetom bez Kosovskog boja i svih onih složenih tragova njegovih u kolektivnom pamćenju i svesti. Bez svega toga, mi bismo bili sasvim drugačiji narod. Nije jasno kakav – zaključuje Predrag Marković za Nedeljnik.
(Izvor: Telegraf / Nedeljnik)