Kada se desila nesreća, Australijanka Džanin Šepard profesionalno se bavila skijaškim trčanjem i upravo se spremala za Olimpijadu u Kalgariju 1988. Trenirala je s kolegama iz tima na biciklu kada ju je zakačio kamion, koji se kretao velikom brzinom.
Lekari hitne pomoći nisu verovali da će preživeti, jer je imala veoma teške povrede: prelome kičme i vrata na šest mesta, osim toga, niz drugih preloma, povrede glave i obilna unutrašnja krvarenja. U blogu na sajtu “Hafington posta” Džanin Šepard opisuje kako je “napustila telo i počela da se bori za život” i zašto joj je deset dana provedenih u komi bio najveći poklon u životu.
– Sećam se samo da mi je sunce bleštalo u lice… Nisam bila svesna onoga što se događalo oko mene dok su sanitetska ekipa i lekari očajnički pokušavali da mi pomognu. Napustila sam sopstveno telo i počela da se borim – doslovno sam se borila za život – piše ona. Međutim, nije imala čuveno “iskustvo bliske smrti” kako ga opisuju mnogi. Nije videla svetlo na kraju tunela, niti ju je bilo ko čekao da joj kaže da njeno vreme još nije došlo.
– Mogla sam slobodno da prelazim iz jedne u drugu dimenziju. U jednom momentu sam bila u svom telu, a već u sledećem bih prešla u vantelesni nivo – ponekad sam se istovremeno nalazila na dva mesta – piše Džanin. Dok je na fizičkom nivou imala nepodnošljive bolove, izvan tela je bila lišena svih zemaljskih problema i nije osećala bol.
– Znala sam da me prate i podržavaju duše, koje su davno pre mene prešle taj put – piše ona. Iako nisu razgovarali, već samo razmenjivali misli, ona i danas može da prepriča te misli, jer je bila u stanju potpune svesnosti. Duše koje su je pratile napravile su joj pomenuti poklon. Mogla je da bira: ili će živeti u tom duhovnom svetu, ili će se vratiti u telo – koje je u nesreći pretrpelo nepopravljivu štetu.
– Znala sam da moj život više nikada neće biti kao ranije, ali sam znala i ovo: tu odluku samo ja mogu da donesem – piše Džanin. Dok su posetioci u bolnici zabrinuto bdeli nad njom, ona se grčevito držala života. Lekari su bili uznemireni zbog jakih unutrašnjih krvarenja i obavestili su njene roditelje da više ništa ne mogu da učine i da se spreme na najgore. Njen otac nije hteo da se pomiri sa tom užasnom prognozom.
– Čvrsto me je stegao za ruku i počeo da se moli: “Dragi Bože, uzmi moju snagu i pokloni je Džanini… Ne daj da ode.“ Prožeta silinom njegove iskrene ljubavi, skupila sam poslednje atome snage i počela da se borim – piše Džanin. Na iznenađenje svih, posle deset dana otvorila je oči.
– Najvažnije saznanje za mene je bilo da se nisam vratila u telo da bih drugima pričala o iskustvima sa onog sveta. Vratila sam se da naučim kako da uživam punim plućima u životu – kaže ona. Tokom deset dana u komi, dok se slobodno kretala između nebeskog i zemaljskog sveta, stekla je suštinska saznanja o tome ko je ona zapravo i pravom smislu svog života. To ju je podstaklo da životu da novi i neobičan smisao.
– Dok sam u gipsu od glave do pete sedela u invalidskim kolicima i fascinirano posmatrala avion iznad moje glave, donela sam odluku koja će neverovatno uticati na moj budući život: ako već ne mogu da hodam, možda mogu da letim! – piše ona. Upisala je kurs letenja, akrobatskog letenja i kurs za instruktore letenja. Počela je da piše, postala je motivacioni govornik i rodila troje dece.
– Odluke koje nam se na prvi pogled čine nevažnim često imaju snažne i nepredvidljive posledice. Svaki dan u svakom trenutku donosimo odluke koje utiču na našu budućnost, iako toga nismo svesni – piše ona.
(Izvor: Blic)