Stanfordski zatvorski eksperiment iz 1971. godine, koji je sproveo psiholog Filip Zimbardo, postao je jedno od najkontroverznijih istraživanja u psihologiji
Cilj eksperimenta bio je istražiti kako se ljudi ponašaju u situacijama gde imaju apsolutnu moć, u ovom slučaju kao čuvari, ili su potpuno potčinjeni, kao zatvorenici.
Američka mornarica i marinci su finansirali eksperiment kako bi bolje razumeli dinamiku i interakcije između čuvara i zatvorenika u zatvorskim sistemima.
Zimbardo je okupio 24 mladića, nasumično ih podelio u dve grupe – na zatvorenike i čuvare – i stvorio lažni zatvor u podrumu univerzitetske zgrade.
Učesnici su prošli rigoroznu selekciju kako bi se osiguralo da su mentalno stabilni i bez nasilnih sklonosti.
Zatvorenici su dobili brojeve umesto imena, a čuvari uniforme i naočare za sunce, koje su im omogućile da se sakriju iza svojih uloga.
Iako je eksperiment prvobitno trebalo da traje dve nedelje, postao je toliko brutalan da je prekinut nakon samo šest dana.
Naime, već drugi dan su neki zatvorenici počeli da pokazuju znakove nervnog sloma, dok su čuvari postajali sve okrutniji, koristeći psihološko i fizičko zlostavljanje kako bi ih kontrolisali.
Na kraju je upravo Zimbardova devojka, Kristina Maslač, izrazila šok nad onim što je videla, što je bio povod da Zimbardo preispita moralnost svog eksperimenta i odluči da ga prekine.
Ovaj eksperiment je pokazao koliko brzo ljudi mogu da se transformišu pod uticajem određenih uloga i okolnosti. Postao je simbol zloupotrebe moći i podstakao debatu o etičkim standardima u istraživanjima.
(Alo)