U kratkom vremenu nakon toga, svi japanski vojnici su poginuli ili se predali, izuzev Onode i još trojice vojnika. Onoda, koji je unapređen u poručnika, naredio je svojim ljudima da se povuku prema brdima.
Hiro Onoda je gotovo tri decenije svog života proveo u džunglama Filipina, krijući se po specijalnom zadatku od neprijateljske vojske.
Onoda je 26. decembra 1944. godine poslat na ostrvo Lubang na Filipinima. Naređeno mu je da učini sve što je u njegovoj moći kako bi omeo neprijateljske napade na ostrvo. Naređeno mu je još i da se ni pod kojim uslovima ne predaje niti da sam sebi oduzme život.
Kada je Onoda stupio na ostrvo povezao se sa grupom japanskih vojnika koji su tamo ranije bili poslati. Oficiri u toj grupi su bili viši po činu od Onode i ometali su ga u izvršavanju zadatka, čime je američkim i filipinskim snagama olakšano preuzimanje ostrva, što se desilo 28. februara 1945.
U kratkom vremenu nakon toga, svi japanski vojnici su poginuli ili se predali, izuzev Onode i još trojice vojnika. Onoda, koji je unapređen u poručnika, naredio je svojim ljudima da se povuku prema brdima.
Preostali Japanci na ostrvu nisu ni pomišljali da je rat završen, pre svega zato što im je obećano da će na kraju rata neko doći po njih.
Dakle, s obzirom na to da niko nije došao po njih, rat i dalje traje. Povremeno bi nailazili na letke koji su ih obaveštavali da je rat završen, ali su ih smatrali delom neprijateljske propagande.
Preživljavali su na bananama, kokosima, a neretko su pronalazili i leševe životinja. Istovremeno su upadali u vatrene okršaje s lokalnom policijom. Krajem 1949. godine, posle godina skrivanja i beznadežne borbe, četvorka je dobila prvog disidenta.
Juiči Akatsu napustio je grupu i proveo šest meseci sam u džungli pre nego što se predao filipinskim snagama. 1952. godine su Filipinci bacali slike i pisma članova porodice preostalih vojnika u kojima ih mole da se predaju.
Japanski vojnici zaključili su da je i to samo neprijateljski trik. Dve godine kasnije, Šoiči Šimada poginuo je u begu pred filipinskim tragačima i ostala su samo još dvojica.
Japanski istraživač, Norio Suzuki putovao je svetom i tražio „Onodu, pandu i jetija, i to tim redosledom“. Posle četiri dana potrage, 20. februara 1974. godine Suzuki je pronašao Onodu.
Zarastao, prljav i skeletno mršav, živeo je u rupi u zemlji, a hranu i piće je pretežno nabavljao u prirodi. Ubrzo su se sprijateljili, iako je Onoda isprva bio skeptičan.
„Onaj hipi, Suzuki, došao je na ostrvo da sasluša priču o japanskom vojniku“, pričao je Onoda u jednom razgovoru za medije 2010. godine. Iako je Suzuki govorio da je rat gotov, iako je Onoda bio sam, ipak nije hteo da se preda sve dok mu to njegov zapovednik ne naredi.
Vojnik Jošimi Taniguči, nekadašnji Onodin ratni zapovednik, doleteo je na Filipine i lično naredio Onodi da se preda.Posle skoro 30 godina skrivanja po džungli,
Onoda je predao svoj ceremonijalni mač, još uvek upotrebljivu pušku, nekoliko bombi i bodež koji mu je majka poklonila da počini samoubistvo ako ga ikad zarobe.
Filipinski predsednik Ferdinand Markos pomilovao je Onodu uprkos činjenici da je ubio tridesetak ljudi. Markos je uzeo u obzir da je Onoda živeo u uverenju da nastavlja borbu Japana za konačnu pobedu u ratu.
U Japanu je Onoda imao doček dostojan heroja. Međutim, razočaran mirnodopskom kulturom u domovini odselio se u Brazil, gde se bavio uzgojem svoje do smrti.
Naime, on nije mogao da se pomiri s činjenicom da nije umro junačkom smrću. U Japanu je osnovao nekoliko škola u kojima su japanska deca mogla da uče umeće preživljavanja u divljini. Onoda je umro 2014. godine u 91. godini.
(Kurir)