Strah od osude okoline često preteže, a porodice se neretko odlučuju da sav teret preuzmu na sebe, čak i kada to prevazilazi njihove snage

Mnogi ljudi se suočavaju s teškom dilemom kada njihovi najbliži ostare ili se razbole i postanu zavisni od tuđe pomoći – da li je ispravno pružiti im najbolju negu slanjem u dom ili se držati domaće brige, uprkos iscrpljenosti i ograničenim mogućnostima.

Mnogi kasnije shvate da je odabir specijalizovane ustanove bio upravo ono što je njihovim bližnjima pružilo dostojanstvo i mir u stanju kad nisu više mogli da se brinu o sebi, dok su oni mogli zadržati energiju i emocionalnu stabilnost potrebnu za svakodnevni život.

„Odrasla sam slušajući priče o snazi i požrtvovanosti moje tetke Duške – žene koja je uvek stavila porodicu ispred svega, i koja nikada nije dozvolila da je pokolebaju tuđa mišljenja.

Međutim, kada je njen muž oboleo i postao potpuno nepokretan, tetka nije imala dilemu da li da ga posalje udom, bilo joj je neprihvatljivo i svu brigu je na sebe preuzela.

U njenom srcu borili su se ljubav i odgovornost prema suprugu, ali i strah od osude okoline. Verovala je da bi odlazak u dom bio kao izdaja čoveka s kojim je provela ceo život, tetka je preuzela na sebe sve što dolazi s brigom o nepokretnoj osobi.

Bez obzira na to koliko je bila iscrpljena, i koliko se njena porodica trudila da joj olakša, nije mogla da se oslobodi misli o tome „šta će reći ljudi“ ako popusti i pošalje ga u dom.

Taj njen strah, ta nemogućnost da prihvati olakšanje, obeležila je teške godine u njenom životu i ostavila trag na svima nama.

Moja tetka nije dala svog muža u dom. Godinama su se borili sa njegovim sve slabijim zdravljem, ali poslednja godina je bila posebno teška.

Njegovo stanje se toliko pogoršalo da je postao potpuno nepokretan, vezan za krevet, zavisan od tuđe pomoći u svakom pogledu.

Tetka je u početku mislila da će se sve moći rešiti kod kuće, intimno, usvoja četiri zida, u toplini doma koji su zajedno gradili. Ali, kako je vreme prolazilo, postalo je očigledno koliko je sve to iscrpljujuće.

Pored pelena koje su morali da mu menjaju nekoliko puta dnevno, hranjenja na slamčicu pasiranom hranom, i redovnog okretanja kako se ne bi pojavili bolni dekubiti, činilo se kao da svi hodaju na tankoj liniji između saosećanja i preopterećenosti.

Članovi porodice, tetka, moja majka i još nekoliko bližih rođaka, smenjivali su se u brizi za njega. Svako je odvajao vreme, balansirajući između posla, porodice i teške svakodnevne rutine nege.

Pribegli su i dodatnoj pomoći, unajmili su medicinsku sestru koja bi dolazila nekoliko puta nedeljno da pomogne oko svega čemu nisu bili dorasli.

Ipak, najteži teret ostajao je na tetkinim leđima. Videla je kako njen muž iz dana u dan propada, kako ga bolest menja i udaljava od nje.

Bili su u braku više od četrdeset godina, delili dobro i loše, a sada, u trenucima kada je fizički bio prisutan, tetka je osećala kao da ga zapravo više nema.

Sve ređe ju je prepoznavao, često bi zaboravljao gde se nalazi i ko su svi ti ljudi oko njega.

Za tetku, ideja o domu bila je jednostavno neprihvatljiva. Stalno je ponavljala: „Šta će reći ljudi, da ga damo tamo, ko da nema nikog svog“.

Iza tog jednostavnog pitanja skrivala se čitava lavina njenih unutrašnjih previranja – strah od osude, od pomisli da bi neko mogao pomisliti kako se odrekla čoveka s kojim je provela ceo život.

Sama pomisao na to da će neko pričati da je muža, čoveka koji je bio njen oslonac, poslala u dom, bila je neizdrživa. Nije mogla da podnese pomisao da će je ljudi osuditi kao hladnu, nezahvalnu ženu.

Tih poslednjih meseci, i tetka i svi mi bili smo na ivici izdržljivosti. Bilo je noći kada je tetka jedva uspevala da zaspi, iscrpljena i izmučena, ali u isto vreme ispunjena osećajem krivice.

Znala je da su dani njenog muža odbrojani i da će uskoro svima biti lakše. Nekoliko dana pre smrti, tetak joj je saopštio nešto što nas je sve nateralo da se dubokom zamislimo „Duška, negujući mene i ti ćeš oboleti, ako mi je data bolest, ne moraš da mi teraš na oči suze zbog brige“.

Kad je naposletku preminuo, osetila je olakšanje koje nije mogla da objasni – olakšanje što više ne pati ni on, ni ona, ni porodica. Bilo je kao da je, u njegovoj smrti, i ona delimično pronašla mir.

Ali je i obolela, ostatak života je provela vadeći nalaze i radeći pretrage. Mada kaže da se nije pokajala i da bi opet isto.

Nakon svega, i dalje je pokušavala da ubedi sebe da je postupila ispravno. Ali, negde duboko, znala je da sve što su radili nije bilo samo zbog njega, već i zbog tog neme, neizrečene presude društva.

(Stil/Ispovest)