Ljubav koja dolazi kasno: noć kada sam shvatila šta znači sreća
Cela naša porodica bila je srećna kada se moj otac, Antônio Ferreira, ponovo oženio u šezdesetoj godini — sa ženom trideset godina mlađom. Ali tokom njihove bračne noći, iz spavaće sobe začuo se neobičan vrisak — i ono čemu sam tada svedočila zauvek mi je promenilo pogled na ljubav.
Novi početak
Moja majka je preminula dok smo sestra i ja još bile na fakultetu. Više od dvadeset godina otac je živeo sam — bez izlazaka, bez novih prilika, samo posao, nedeljna misa i mala bašta u Belo Horizonteu.
Rođaci su mu često govorili:
„Antônio, još si snažan i zdrav. Čovek ne treba da živi sam zauvek.“
On bi se samo mirno osmehnuo i rekao:
„Kad se moje ćerke osamostale, tada ću razmišljati o sebi.“
I zaista je tako mislio.
Kada se sestra udala, a ja dobila stalan posao u São Paulu, konačno je imao vremena da se posveti sopstvenom životu. Jedne novembarske večeri pozvao nas je glasom kakav nismo čule godinama — toplim, punim nade, gotovo stidljivim:
„Upoznao sam nekoga. Zove se Larissa.“
Larissa je imala trideset godina — upola manje od mog oca. Radila je kao računovođa, bila razvedena i bez dece. Upoznali su se na času joge za starije u lokalnom društvenom centru.
Isprva smo pomislile da možda želi da ga iskoristi. Ali kada smo je upoznale — ljubaznu, blagu i vaspitanu — primetile smo način na koji ga je gledala. I način na koji je on gledao nju. Nije bilo sažaljenja. Bio je to mir.
Jednostavno venčanje
Venčanje je održano u dvorištu naše porodične kuće, ispod velikog drveta manga ukrašenog sitnim svetlima. Ništa raskošno — samo porodica, prijatelji, pečena piletina, sokovi, smeh i poneka suza.
Larissa je nosila svetloružičastu haljinu, kosa joj je bila podignuta, a oči pune nežnosti. Moj otac je delovao nervozno, ali srećno — poput mladića koji se prvi put zaljubio.
Te večeri, dok smo svi pomagali da se pospremi, sestra se šalila:
„Tata, samo nemojte praviti buku večeras, važi? Zidovi su tanki!“
On se nasmejao i rekao:
„Gledaj ti svoja posla, mangupice.“
Zatim je uzeo Larissu za ruku i odveo je u glavnu spavaću sobu — istu koju je više od trideset godina delio sa mojom majkom. Predložile smo mu da je preuredi pre venčanja, ali je odbio:
„Ovako mi donosi mir.“
Noć punih vrisaka… od smeha
Oko ponoći probudila me je buka. Pomislila sam da je vetar… ili mačka u bašti. A onda — vrisak. Visok, prodoran, zastrašujući.
Sestra i ja smo skočile iz kreveta i potrčale ka očevoj sobi. Iza vrata smo čule Larissin drhtav glas:
„Ne! Molim te… nemoj to!“
Gurnula sam vrata i ušla. Ono što sam videla ostavilo me je bez reči.
Moj otac je držao ogroman buket cveća koji je pripremio za nju — planirao je romantično iznenađenje, ali se sapleo o stari tepih i sve ispustio na pod. Larissa je pala na krevet, vrisnula od straha, a zatim počela nervozno da se smeje. Moj otac, crven u licu i smejući se, izvinjavao se dok joj je pomagao da ustane.
U tom trenutku sam shvatila: sav strah i drama koje sam zamišljala bili su samo dokaz njihove ljubavi. Uprkos razlici u godinama, uprkos tolikim godinama samoće, oni su konačno bili srećni — i njihov zajednički život je tek počinjao.
Sreća u malim stvarima
Te noći, nakon što smo pokupili cveće i smirili smeh, sedeli smo svi zajedno u dnevnoj sobi, rasterećeni. Vrisak koji nas je uplašio pretvorio se u smešnu priču kojoj ćemo se smejati godinama. Moj otac i Larissa su zaspali zagrljeni, a kuća je — prvi put posle dugo vremena — ponovo bila potpuna.
