Moja pastorka je prestala da jede — a ono što mi je priznala promenilo je sve
Ćerka mog muža, petogodišnja Lusija, gotovo da nije jela otkako se doselila kod nas.
„Izvini, mama… nisam gladna“, govorila bi svake večeri, a njen tanjir bi ostajao netaknut.
Moj muž Havijer je to umanjivao.
„Naviknuće se“, govorio je, umornim glasom.
Ali ja sam osjećala da nešto nije u redu.
Kada sam se udala za Havijera i preselila u Valensiju, Lusija je prvi put došla da živi s nama stalno. Bila je tiha, povučena djevojčica, s očima koje su stalno posmatrale okolinu, kao da procjenjuju da li je bezbjedna.
Već prvih dana primijetila sam da tokom obroka ne jede. Trudila sam se — pripremala sam jednostavna, dječja jela, ali ona bi samo pomjerala viljušku i spuštala pogled.
„Izvini, mama… nisam gladna.“
Ta riječ — mama — svaki put bi me pogodila. Bila je izgovorena s nježnošću, ali i s nekom vrstom straha.
Razgovarala sam s Havijerom više puta.
„Ovo nije normalno. Previše je mršava“, rekla sam mu jedne večeri.
On je uzdahnuo.
„Kod njene biološke majke bilo je i gore. Daj joj vremena.“
U njegovom tonu bilo je nečega što me je uznemirilo — ne ljutnja, već izbjegavanje.
Nekoliko dana kasnije, Havijer je otputovao u Madrid zbog posla. Te večeri, dok sam sređivala kuhinju, osjetila sam da neko stoji iza mene. Lusija je bila u pidžami, držeći plišanu igračku.
„Mama… moram nešto da ti kažem.“
Sjeli smo na kauč. Osvrnula se oko sebe, kao da se boji da nas neko sluša, i tiho mi rekla nešto zbog čega mi se steglo grlo.
Bila je to kratka, jednostavna rečenica — ali dovoljna da shvatim da je u pitanju ozbiljna stvar.
Bez oklijevanja sam pozvala policiju.
„Ja sam maćeha jedne djevojčice“, rekla sam drhteći. „I ona mi je upravo rekla nešto zbog čega mislim da joj je potrebna pomoć.“
Policajac me je zamolio da ostanem smirena i na sigurnom mjestu. Patrola je već bila na putu.
Policija je stigla brzo. Jedna policajka, Klara, kleknula je pored Lusije i vrlo nježno razgovarala s njom. Lusija je, svojim riječima, objasnila da je ranije naučila da ne jede kao oblik „kazne“ i da je to povezivala s ponašanjem i poslušnošću.
Nije optuživala nikoga direktno. Ali poruka je bila jasna.
Odvezli su nas u dječju bolnicu La Fe, gdje ju je pregledao pedijatar. Nalaz je pokazao da nije u akutnoj opasnosti, ali da postoje ozbiljni znakovi naučenog, nezdravog odnosa prema hrani.
„Ovo nije faza“, rekao je doktor. „Ovo je ponašanje koje je dijete usvojilo.“
Sutradan je s Lusijom razgovarala dječja psihološkinja. Nakon razgovora, pozvala me je nasamo.
„Lusija je rekla još nešto“, rekla je pažljivo. „Navela je da je njen otac znao da postoje problemi s hranom ranije, ali da nije reagovao.“
Te riječi su me pogodile snažnije nego što sam očekivala.
Havijer je kasnije razgovarao s policijom. Tvrdio je da nije shvatao ozbiljnost situacije. Istraga je nastavljena.
U međuvremenu, Lusija je ostala sa mnom.
Proces oporavka bio je spor, ali stvaran. Trebale su sedmice da prestane da traži dozvolu za svaki zalogaj, mjeseci da prestane da se izvinjava prije nego što jede.
Jedne večeri, dok sam joj spremala supu, zagrlila me je i tiho pitala:
„Mogu li ovo da jedem?“
„Naravno“, rekla sam joj. „U ovoj kući uvijek smiješ da jedeš.“
Sud je kasnije donio privremene zaštitne mjere za Lusiju. Konačne odluke su još bile u procesu, ali po prvi put u svom životu, bila je sigurna.
Jednog dana me je pogledala i rekla:
„Hvala ti što si me saslušala.“
Tada sam znala da je onaj poziv policiji bio ispravna odluka — ne samo zakonski, već ljudski.
