Kada bol nije slabost: Priča o granicama, oporavku i pravu na zaštitu
Imala sam devetnaest godina kada sam prvi put jasno shvatila da niko nema pravo da me povređuje pod izgovorom discipline, rada ili obaveza. Tri dana ranije imala sam hitnu operaciju stomaka, nakon višemesečnih bolova koje sam ignorisala jer u našoj kući odsustvo sa posla nije bilo prihvatljivo. Otpustili su me iz bolnice ranije nego što je trebalo, uz terapiju i jasna uputstva da moram da mirujem.
Kada sam se vratila kući, shvatila sam da odmor nije nešto u šta moj očuh veruje.
Stajao je pored mog kreveta i govorio da moram da počnem da doprinosim, da ne može da izdržava nekoga ko se ne oseća sposobno za rad. Pokušala sam da objasnim da se još nisam oporavila. Bilo mi je teško čak i da sednem. Njegova reakcija nije bila briga, već agresija.
Taj trenutak mi je doneo jasnoću. Nije se radilo o nervozi ili stresu. Radilo se o kontroli.
Pozvala sam hitnu pomoć. Glas mi je bio tih, ali odlučan. Objasnila sam da sam povređena i da se ne osećam bezbedno u sopstvenoj kući. Policija je reagovala ozbiljno i profesionalno. Videli su medicinsku dokumentaciju, stanje u kojem sam bila i nisu umanjivali ono što se dogodilo.
Vraćena sam u bolnicu, gde su me ovaj put zadržali. Uključeni su socijalni radnici. Ispričala sam istinu jednom, a onda je svaki sledeći put bilo lakše. Majka je došla kasnije, zbunjena i potresena. Rekla je da nije znala. Pitala me je zašto joj ranije nisam rekla. Na to pitanje nisam imala odgovor.
Moj očuh je priveden, izrečena je zabrana prilaska i započet je pravni postupak. Proces nije bio brz. Nikada i nije. Kazna je bila blaža nego što sam očekivala, ali zabrana prilaska je ostala. Najvažnije je bilo to što sam ja dobila prostor da se oporavim.
Tri meseca kasnije sam se iselila. Ne iz inata, već zbog zdravlja. Počela sam da beležim sve. Datume, reči, obrasce ponašanja. Terapija mi je pomogla da razumem da zlostavljanje ne počinje uvek fizički. Često počinje očekivanjima, pritiskom i umanjivanjem tuđe patnje.
Vremenom sam se oporavila. Vratila sam se školovanju. Radila sam koliko sam mogla. Izgradila sam život u kojem ne moram da tražim dozvolu da budem dobro.
Neki ljudi su pokušali da opravdaju njegovo ponašanje. Ranije bi me to povredilo. Danas ne. Ono što je ostalo sa mnom nije sam događaj, već spoznaja da imam pravo da se zaštitim. Da traženje pomoći nije slabost. Da ćutanje ne znači sigurnost.
Ako čitaš ovo i prepoznaješ delove svoje priče, važno je da znaš sledeće: bol nije nešto što moraš da trpiš da bi dokazao vrednost. Ako ti neko govori da si dužan da izdržiš povredu, iscrpljenost ili strah, to nije istina.
Postoje ljudi i institucije čiji je posao da pomognu. Postoje rešenja, čak i kada deluju daleko. Najvažniji korak je da priznaš sebi da zaslužuješ bezbednost i dostojanstvo.
Oporavak nije linearan proces, ali je moguć. A zaštita sebe nikada nije pogrešna odluka.
