Pravo na Pravičnost: Zašto Sam Branila Svoje Nasleđe
Nova supruga mog oca, Ajvi, mlađa je od mene. On ima 61 godinu, ona 27, a ja 32. Prošlog meseca mi je rekao da je promenio testament tako da sve — kuću, ušteđevinu, apsolutno sve — ostavlja njoj.
Kada sam ga pitala zašto, samo je slegnuo ramenima i rekao:
„Tvoja majka ti je ostavila porodične dragocenosti, a imaš i dobar posao. To ti je više nego dovoljno. Bićeš dobro, ali Ajvi je mlada — njoj treba sigurnost i neko ko će se brinuti o njoj.“
Bila sam besna. Ajvi je sedela pored njega sa samodovoljnim, jedva primetnim osmehom.
Nisam želela da ovo prepustim slučaju. Nakon što sam proverila katastarske i imovinske zapise, otkrila sam ključnu stvar: kuća koju joj je obećao i dalje je bila upisana na oba imena — njegovo i ime moje pokojne majke. Prenos vlasništva nikada nije bio u potpunosti završen, što je značilo da polovina kuće pravno pripada meni.
Obratila sam se advokatu i podnela zahtev za svoje pravo. Na sledećem porodičnom ručku rekla sam im oboma. Boja im je momentalno nestala s lica. Ajvi se ukočila kada je shvatila da kuća kojom se hvalila nije u potpunosti njena za nasleđivanje.
Možda je mislila da je sve obezbedila, ali sada je shvatila da je očekivala daleko više nego što joj zakonski pripada.
Sada se očev stav prema meni potpuno promenio. Kaže da sam Ajvi oduzela „sigurnost“ i da sam narušila njegov brak. Napetost između njih je očigledna. Naziva me sebičnom i ljubomornom, ali ja sam želela samo jedno — pravičnost.
Da li sam zaista pogrešila što sam se zauzela za ono što mi po zakonu pripada, čak i ako je to razbilo očevu tako zvanu srećnu vezu?
