Devojka kojoj je majka priredila pakao u detinjstvu otkrila je jezive detalje njihovog odnosa.
Devojka po imenu Oksana Fisenko (27) provela je celo detinjstvo sa majkom obolelom od šizofrenije. Porodica je znala za njenu bolest, ali niko nije učinio ništa da joj pomogne, kontroliše bolest, a tako pomogne i drugim članovima porodice.
Oksana danas kaže da samo pukim slučajem nije i sama poludela. Štaviše, čudo je da je uopšte i preživela!
Rođena sam u porodici mornara i domaćice. Tokom porođaja, dobila sam krvarenje u mozgu i doktori su mojoj majci rekli da takva deca ne žive dugo i da ako prežive, budu invalidi. Ona je odlučila da će od mene napraviti zdravu osobu po svaku cenu.
Moj dan se od detinjstva sastojao od vežbanja čitanja od 8 časova ujutru, zatim dva sportska treninga ujutru i uveče, potom učenje jezika i matematike. Gledanje crtaća i kućni ljubimci bili su zabranjeni. Kada bih dovela mačku kući, majka bi je izbacila i pretila da će joj polomiti vrat. Ali, jednom mi je kupila leptirove i učila me kako da ih probadam iglama, kako bih zapamtila da ne treba da sažaljevam životinje.
Volela sam mamu. Vodila me je na piknike, kupovala igračke, šila odeću za moje lutke. Mama je bila moj svet, dok je tata bio na moru. Jedva da ga se uopšte sećam iz perioda detinjstva.
Kada bi otac došao s mora, majka mi je branila da ga zagrlim – dobre devojčice to ne rade. Takođe je govorila da je tata loš, da je vara i da treba da ga mrzim i uvek budem na njenoj strani. Zapravo je reč bila o tome da je mama bila strašno ljubomorna osoba i da je počela da me smatra svojom konkurencijom od kada sam napunila 4 godine. To mi je lično priznala mnogo godina kasnije.
Početkom 2000-ih niko još uvek nije ozbiljno shvatao mentalne poremećaje, pa niko nije obraćao pažnju na mamino ponašanje.
Početak kraja
Kada sam napunila 6 godina, mama je počela stalno da govori kako čuje glasove u glavi i kako može da čita misli. Kasnije je počela da govori kako želi još jedno dete – dečaka. Ostala je trudna, a tokom trudnoće dolazila bi u moju sobu, pokupila sve lutke i bacila u đubre, govoreći da sam već velika i da treba da odrastem i postanem starija sestra.
Kada se beba rodila, mama više nije bila u ovom svetu, bila je negde drugo. Ja sam ga obožavala, menjala sam mu pelene, davala cuclu, ljubila ga… Mama nije htela da ga šalje u vrtić, jer „tamo su drugi ljudi i opasno je“. Tako sam ga ja svakog dana posle škole šetala i hranila.
Išla sam na gimnastiku. Na takmičenju su mi ruke isklizale, pala sam na leđa i onesvestila se. Kad sam se probudila rekli su da sam diskvalifikovana. Mama je rekla: Jadnice! Zar je stvarno bilo toliko teško? Onda me je jednog jutra probudila i rekla da ide takmičenje u plesu i da moram da vežbam. Da moram da budem u stanju svaki korak da izvedem, inače mi neće dati hranu 7 dana.
Kada sam bila 6 razred, prvi put smo se preselili. Majka nije mogla da bude a jednom mestu, pa je prodavala i kupovala stanove u raznim gradovima i tako smo se vrteli u krug. Promenila sam 6 škola. Njena bolest je napredovala brzo. Postala je agresivna, a najgore je bilo kada se spomene tata. Kada sam imala 14 godina, prvi put sam zagrlila oca. Majka me je odmah povukla za kosu i rekla da sam laka ženska koja hoće da joj ukrade muža.
Nakon male mature, ostala sam da prespavam kod prijateljice jer smo živeli van grada. Kada sam se vratila kući, majka me je prvi put udarila. Udarila me je u lice i u rebra. Potom me je tukla celog leta jer bi joj se nešto učinilo da sam uradila, pogledala je kako ne treba, nešto pomislila…
Glasovi u mojoj glavi
Upala sam u depresiju i ugojila se 10 kilograma, a majka me je ismevala zbog toga, a namerno je kupovala hranu za koju je znala da me nadima. Kada sam ja krenula u srednju školu, brat je krenuo u prvi razred. Majka je tada prestala da izlazi iz kuće. Pričala je sama sa sobom neprestano, kao da razgovara sa još nekoliko ljudi.
Neki „glasovi“ u glavi govorili su mi da je ponižavam, krivim, okretali su me protiv nje. Tukla me je svakog dana, uvek sam nosila duge rukave da sakrijem modrice. Počela je da tuče i brata – njega sam štitila svojim telom.
Jedne noći probudilo me je davljenje – majka je pokušavala da me ubije u snu! Govorila je kako su joj glasovi rekli da sam spavala sa tatom. Od te noći, često sam imala gušenja. Razvila sam neurozu.
Najgore od svega bila je ta njena sugestija. Govorila je da sam ja kriva, da me otac siluje a ja dozvoljavam. Počela sam da ludim zajedno sa njom. Počela sam da joj verujem.
U školi niko nije znao za moje probleme. Dobro sam učila i izgledala sam isto. Imala sam lepu odeću koju mi je majka kupovala kada bi u svetlim trenucima shvatala šta se dešava i da mi pravi pakao od života. Bila sam strašno nesrećna, nisam jela nadajući se da ču da smršam. Sa 16 godina razvila sam bulimiju. Na 169 cm visine imala sam 45 kilograma. Mami se to sviđalo.
Bio je to najgori period mog života. tri puta sam završila u bolnici zbog potresa mozga – majka je 3 puta pokušala da me ubije, a jednom je zamalo i uspela. Planirala je da ubije mog oca, a mene je napala nožem. Najzad je primljena u psihijatrijsku bolnicu 2012. godine.
Kada sam prvi put došla da je posetim, rekli su mi da je mama bolesna celog života, da se bolest razvijala najmanje 20 godina i da joj nema pomoći. Bila je u izolaciji. Tog dana mi se sve srušilo. Nisam imala razlog da se smejem. Odbijala sam da verujem da mami nema pomoći. Imala sam nervni slom.
Doživotne posledice
Nakon 2,5 meseca u mentalnoj bolnici, mama je dobila dijagnozu paranoidne, progresivne šizofrenije. Baka je uzela mog brata kod sebe, a ja sam ostala da živim sama. Svaki dan sam išla u bolnicu kod majke. Videla sam kako su od nje lekovima napravili biljku. Krivila sam oca što me je udaljio od majke.
Uprkos bolesti, moja mama je bila jako pametna. Na kraju je uspela da se pretvara da je dobro, ubedila je lekare da sve razume i da će piti terapiju kako bi mogla da bude dobra majka i supruga. Dali smo joj drugu šansu i bila je zaista divna 6 meseci, a onda me je opet napala tokom perioda pogoršanja bolesti.
Mama je bila na bolničkom lečenju nekoliko puta, ali lekovi joj nisu pomogli. Sada živi sama, odbija lekove, niko ne ne može da utiče na nju.
Zahvaljujući mojoj majci, diplomirala sam kliničku psihologiju. Nadala sam se da ču tako moći da joj pomognem. Nije uspelo…
Danas sam ja zvanični majčin staratelj i jedina komuniciram s njom. U dubini duše i dalje je volim, ali ne mogu da je opravdam. Jednostavno sam naučila sebe da krenem dalje. Naučila me je puno i zahvalna sam joj na tome.
Nakon svega, išla sam 2,5 godine na psihoterapiju i uzimala antidepresive. Neurološkim pregledom 2019. utvrđeno mi je nekoliko dijagnoza: nervozni tikovi, hronični poremećaj sna, duboka depresija i početna faza epileptičnih napada. Sada bolujem i od reumatoidnog artritisa, koji je česta psihosomatska posledica potisnutog besa“, napisala je Oksana u iskrenoj ispovesti.
(Stil/ Lepa i Srećna)