Džonatan Muni kao dete bio je odbačen, a sada ima ključne savete za vaspitanje dece koje mnogi često zanemaruju.
Odrastanje dece prate razni izazovi i prepreke koje mogu ostaviti dubok trag na njihovo mentalno i fizičko zdravlje, a takođe mogu uticati i na razvoj ličnosti. Tako je život Džonatana Munija zauvek obeležilo teško detinjstvo.
Kao dete mrzeo je školu, vešto izbegavajući časove i skrivajući se u školskom toaletu samo da bi izbegao čitanje. U trećem razredu dobio je dijagnozu disleksije i disgrafije, u četvrtom ADHD poremećaja, prenosi portal Detinjarije.
„Dok sam odrastao dobijao sam sve moguće etikete – glupana, nevaljalca, lenjivca, na kraju sam postao dete sa posebnim potrebama“, rekao je on.
Njegovi školski dani sveli su se na menjanje raznih škola, da bi nakon što je napunio 11 godina, potpuno prekinuo sa školovanjem. Veliki problem javio se kada i sa 12 godina nije umeo da čita.
Pogrešan pristup ovom slučaju napravio je kardinalnu grešku koja je ostavila dubok trag na dete. Naime, umesto neke vrste podrške i pomoći, Džonatan je na svoj račun dobijao uvrede i obeshrabrujuće reči.
Dok mu je otac rekao da veruje da neće ni srednju školu završiti, direktor i nastavnici su prognozirali da nikadneće imati posao, te da će završiti u zatvoru. Nepismen i obeshrabren, čak je planirao da izvrši samoubistvo.
Međutim, 10 godina kasnije, Muni je diplomirao sa počastima, na univerzitetu Braun, jednom do univerziteta iz prestižne Ajvi lige.
Od „otpadnika“ školskog sistema do prestižne Ajvi lige
Mnogi su impresionirani njegovim uspehom, a on često ima jasan odgovor na pitanje kako je uspeo da se izdigne iznad situacije – „Prestao sam da gledam na sebe kao na problem.“
Uprkos tome što nije imao veliku podršku okoline, njegova majka se ipak zalagala da mu se omogući učenje na način koji je prilagođen njegovim sposobnostima.
Muni se takođe više fokusirao na svoje talente i specifičnosti: „Postoji duboko uvreženo mišljenje da ono što kod nas odstupa u odnosu na normu moramo da promenimo i prilagodimo se svetu, da prestanemo da budemo drugačiji. Zapravo, naše specifičnosti nisu naše mane, i ne treba ih se stideti. Problem je način na koji se naše osobenosti tretiraju.“
Obrazovni sistem često radi po ustaljenom šablonu u koji se razlišitosti bilo kakve vrste ne uklapaju. Nakon što su njegovoj majci saopštili da on ima disleksiju, učinili su to na način kao da joj saopštavaju neke tragične vesti: „Svi smo trebali da žalimo smrt moje normalnosti“, opisao je on taj događaj.
Priče i kritike koje je kao dete slušao doveli su ga do uverenja da je faličan. Mnogi su njegovu različitost smatrali nedostatkom zanemarujući činjenicu da su ljudi sa netipičnom pažnjom bolji u rešavanju problema.
Međutim, ovu sposobnost niko nije želeo da vidi, a još manje da pohvali. On smatra da se deca u školi uglavnom vrednjuju zbog toga što sede i miruju ceo dan – „Problem je u pasivnom okruženju za učenje koji primorava decu da miruju, što se jedino smatra normalnim.“
„Svi znamo šta jedno dete svrstava u grupu „pametne“ dece – a to nije vaša kinestezička i taktilna inteligencija; nije ni vaša socijalna inteligencija; nije ni vaša verbalna inteligencija; već samo mali skup veština koje smo odlučili da smatramo pametnim. A to je pogrešno. Ako dete ne uspevate da naučite na klasičan način, učite ga drugačije, tako da zaista nauči. Ja sam u školi imao utisak kao da sam kvadrat koji pokušavaju da uguraju u okruglu rupu. A šta se dešava sa detetom koje tako tretiraju? Na kraju se slomi.“, objasnio je.
Budući da je poučen ličnim iskustvom i da se bavi ovom tematikom, Muni smatra da treba negovati individualni pristup učenju.
„Ako drugačije pristupate čitanju, moraju vas učiti na način koji je u skladu sa vašom neurologijom. Kao što su deci sa hendikepom potrebne posebne rampe za pristup školi, tako je deci sa drugačijim načinom učenja potreban poseban metod za pristup znanju“, objasnio je on.
„Razlog što sam danas ovde gde jesam, je što mi je bilo omogućeno da ustanem i prošetam se tokom časa, i što mi je nastavnik zamenio stolicu loptom za vežbanje. Zašto je to bilo važno? Zato što sam, prilikom skakutanja, imao bolju koncentraciju. Takođe, zato što mi je dozvoljavano da duže rešavam testove nego druga deca. Kada otežano čitate, a imate isti vremenski rok kao i ostali niste jednako tretirani. Mora vam se pružiti ista šansa kao i drugima.“
Druga važna stvar jeste isticanje detetovih talenata. Muni je imao naviše poteškoća na testovima pisanja (spelovanja). Međutim, nakon što je nastavnik pristupio na neuobičajen način, rekavši mu da ne brine, jer je sjajan pripovedač, Muni se osećao ohrabreno.
Prvi put je neko uočio njegovu vrlinu i imenovao je. To ga je podstaklo da sebe vidi kao potencijalnog pisca, što je na kraju i postao. Nastavnik mu je čak rekao da se ne brine mnogo zbog toga što mu spelovanje loše ide. „Prvi put u životu neko mi je rekao – batali ono što ti ne ide, i baci se na ono što ti ide.“
Njegova majka takođe je imala poseban pristup, te njegov slab uspeh u školi nije smatrala anomalijom već je pokušava da ga ohrabri i motiviše na kreativne načine. Jednog dana je rekla Muniju da ne ode u školu, i umesto toga ga je odvela u zoološki vrt. Učili su o ekosistemima. Svakog petka nakon tog dana, umesto da ode u školu, Muni je ostajao sa mamom da rade nešto drugo. Odlazili bi na gradilišta, gde je učio o važnosti matematike.
„Svoje vreme ulagali smo u ono u čemu sam bio dobar, i školu sam preživeo upravo zahvaljujući ovim danima provedenim sa majkom. U školi nema Dana-poboljšavanja-u-nečemu, samo Popravaljanja-onog-što-ne-valja-sa- tobom. A uspešni i ostvareni ljudi nisu dobri u svemu. Dobri su u nečemu i oko tih svojih interesovanja i talenata grade svoj život.“
„Svako dete ima neku svoju vrlinu. A ja vas pozivam da to otkrijete, imenujete i razvijate,“ poručuje Muni.
(Izvor: Stil)