Disocijativni poremećaj ličnosti je bolest koju prati niz simptoma, među kojima je amnezija, problemi sa pamćenjem i stvaranje višestruke ličnosti
Ukoliko osoba ima problema da prepozna sopstveni identitet, ima problema sa pamćenjem, pati od povremenog pomračenja svesti, verovatno ima disocijativni poremećaj ličnosti. Delimična amnezija ili zaboravljanje delova prošlosti, mogu da ukažu na prve simptome ove bolesti.
Stručnjaci su otkrili i da su ljudi s disocijativnim poremećajem ličnosti skloniji da počine težak zločin.
Šta je disocijativni poremećaj identiteta?
Osoba koja ima disocijativni poremećaj ličnosti mora da poseduje barem dve odvojene ličnosti sa različitim osećanjima i sećanjima. Recimo, ako osoba pati od čestih praznina u sećanju, to je znak da verovatno ima nekoliko ličnosti koje nemaju dodir jedna s drugom, piše portal Ordinacija.hr
Disocijativni poremećaj identiteta obično započinje tokom ranog detinjstva, ali retko se dijagnostikuje pre adolescencije. To je hronični i ozbiljniji poremećaj od ostalih disocijativnih poremećaja, a i oporavak može biti nepotpun.
Ovaj poremećaj mnogo je učestaliji kod žena nego kod muškaraca, i obično je praćen i drugim dijagnozama – posebno depresijom, graničnim poremećajem ličnosti i somatizacijom.
Obično je praćen glavoboljama, zloupotrebom psihoaktivnih materija, fobijama, suicidalnim idejama i oblicima ponašanja usmerenim protiv samog sebe. Slučajeve disocijativnog identiteta u popularnoj štampi često pogrešno opisuju kao šizofrene reakcije. Rascep ličnosti razlikuje se od rascepa između spoznaje i afekta na kakvom se temelji šizofreno ponašanje. Iako je poremećaj formalno prihvaćen time što je uključen u zvanični dijagnostički priručnik, njegovo postojanje protivreči čvrsto ukorenjenom uverenju da je svako telo “nastanjeno” samo jednom osobom.
Iako je gubitak pamćenja karakterističan za ovaj poremećaj, ne treba ga mešati sa disocijativnom amnezijom.
Disocijativna amnezija
Osoba s disocijativnom amnezijom odjednom ne može da se seti ličnih podataka, obično nakon neke stresne epizode, a praznine u pamćenju su prevelike da bi se mogle objasniti uobičajenom zaboravnošću. Gubitak pamćenja najčešće se odnosi na sve događaje tokom ograničenog razdoblja nakon nekog traumatskog iskustva, npr. smrti voljene osobe. Nešto ređe, amnezija se odnosi samo na lične događaje tokom ograničenog razdoblja stresa; nastavlja se neprekinuto od traumatskog događaja do sadašnjosti; ili je potpuna ili obuhvata ceo život bolesnika.
Tokom trajanja amnezije, ponašanje osobe ne pokazuje neke značajne promene, osim što zbog gubitka pamćenja može doći do određene dezorijentacije i besciljnog lutanja. U slučaju potpune amnezije, bolesnik ne prepoznaje rođake, prijatelje, mada i dalje može da razgovara, čita, razmišlja, a verovatno zadržava i talente i prethodno stečena znanja o svetu i snalaženju u njemu.
Epizoda amnezije može da traje nekoliko sati ili čak nekoliko godina, a obično se gubi podjednako naglo i iznenadno kao što se i pojavila, s potpunim oporavkom i vrlo malim izgledima za ponovno pojavljivanje. Gubitak pamćenja takođe je česta pojava u mnogim organskim moždanim poremećajima, kao i u poremećajima vezanim za psihoaktivne materije. Takvi oblici amnezije se mogu prilično lagano razlikovati i prepoznati (u degenerativnim bolestima mozga pamćenje se polako osipa tokom daljeg razdoblja i nije vezano za stresni događaj; gubitak pamćenja nakon traumatske povrede mozga ili zloupotrebe psihoaktivnih materija lako možemo povezati s doživljenom traumom ili vrstom psihoaktivne materije).
Depersonalizacija
Poremećaj u kojem je bolesnikovo opažanje ili iskustvo vlastitog Ja promenjeno na zabrinjavajući i ometajući način. U epizodi depersonalizacije, osobe izgube osećaj vlastitog Ja. Može im se činiti da im se izrazito menja veličina ekstremiteta, da su napustile svoje telo i da same sebe posmatraju s udaljenosti. Ponekad se osećaju kao da nisu čovek, već mašina, i kao da su i oni drugi ljudi zapravo roboti, ili se pak kreću kao da su u snu, u svetu koji je izgubio svoju realnost.
Slične, ali intenzivnije epizode, pojavljuju se u šizofreniji. Međutim, iskustvo šizofrene osobe nema taj “kao da” kvalitet o kojoj govori osoba s depersonalizacijom; nasuprot tome, udaljavanje šizofrene osobe od sopsvenog Ja stvarno je i potpuno.
(Izvor: Stil)