ZAROBLJENI VOJNIK ŠOKIRAO IZJAVOM O RUSIMA: Nije jedini Hrvat koji se bori za Ukrajinu, otkrio ima li i Srba!

FOTO: PRINTSCREEN

Hrvat Vjekoslav Prebeg (40), koji je ratovao protiv ruske vojske u Mariupolju, zarobljen je prilikom pokušaja da pobegne odatle. Prebek je zajedno sa svojim saborcima pokušao da ode iz tog opsednutog ukrajinskog grada.

Advertisements

Međutim, pošto je zarobljen, sada mu preti smrtna kazna jer ga Moskva svrstava u kategoriju stranih plaćenika, uprkos tome što on tvrdi da je legitiman pripadnik ukrajinske vojske što je tvrdio u intervjuu ruskom novinaru.

Vjekoslav Prebeg je sada dao intervju srpskom novinaru Miodragu Zarkoviću koji izveštava sa prve linije fronta u Donbasu.

„Nikad nisam bio pripadnik Azova i nikada ne bih bio jer su izrazito nacističke ideološke orijentacije. Bežao sam od takvih ljudi i u Hrvatskoj“, rekao je Prebeg na početku razgovora.

Advertisements

On je u interjvuu otkrio da nije zarobljen u Azovstalju, kako se verovalo u početku.

„Ja sam pripadnik Oružanih snaga Ukrajine. Stupio sam u službu 25. maja 2020. godine. Upoznao sam ženu u Ukrajini, nijednom nisam upoznao neku poput nje, hteo sam da ostanem, a bilo mi je potrebno državljanstvo. Na predlog nekih ljudi stupio sam u vojsku jer mi je rečeno da posle tri godine mogu dobiti državljanstvo. Ranije sam služio u Oružanim snagama Republike Hrvatske“, navodi Prebeg.

Tvrdi da tokom službe nije dolazio u direktan sukob sa proruskim snagama u Donbasu.

„Rekli su tada da je rat stacioniran i da se sve faktički odvija u rovovima. Ja sam poverovao. Tokom prve rotacije uopšte nije bilo dejstava. Odmah je potpisan prekid vatre obostrani. Leti smo kopali i kosili. Zimi smo cepali drva i čistili sneg“, kaže Prebeg.

Advertisements

On je potom objasnio da je do nagle pormene u ratu Rusije i Ukrajine došlo tokom poslednjih dana februara.

„Već 24. februara u pet popodne nismo mogli da zadržimo položaje i povukli smo se. Bežali smo da sačuvamo glavu, ne znam koliko sam puta do kraja marta bežao i molio Boga da me ne ubije nešto. Granate su padale i na tri metra. Sedeo sam jednom ispod velikog rovokopača i ‘grad’ je pao na nekoliko metara od nas“, rekao je Hrvat.

Prebeg je naglasio da nije stekao utisak da je ukrajinska vojska dobro opremljena i da može da se nosi sa ruskim snagama.

„Ja to nisam video. Ne znam kako je u ostatku Ukrajine. Od 1. marta nismo imali internet, malo smo slušali radio i čekali šta nam kažu zapovednici, koji su donosili neke informacije. Svaka tri dana je išla grupa iz svakog voda i dobili bismo hranu i vodu“, rekao je Prebeg.

Advertisements

Naređenje za povlačenje je stiglo 11. aprila. Ukrcali su se na kamione, međutim, počelo je dejstvo ruske artiljerije, plan za organizovano povlačenje je tako osujećen, a svako je potom bio prinuđen da se snalazi kako zna i ume. Komanda ih je prema njegovim rečima ostavila na cedilu.

„Moj vod je imao desetak ljudi i uveče smo se vratili u naše sklonište. Pokupili smo hranu i naoružanje. Krenuli smo ka Zaporožju. Zapovednika satnije nije bilo. Danima nismo jeli. Ljudi su čupali neke trave i jeli, pa sam i ja. Na kraju je ostalo nas 17. Naš put je trajao 12 dana. Govore da smo prešli oko 250 kilometara. Padao je i sneg na nekoliko sati. Uhvaćeni smo 23. aprila oko 5 ujutru. Bili smo gladni i postali neoprezni. Zapovednik je rekao da spustimo oružje i da se predamo“, priseća se Prebeg.

Za ruske vojnike ima samo reči hvale

„Moram pohvaliti posadu. Zaista su bili profesionalci. Okružili su nas. Rekli su da ispuzimo iz šumarka. Nisu dirali verska obeležja i venčane prstenove. Vezali su nam ruke i prekrili oči.Njihovi oficiri su nas ispitivali, ništa nije bilo brutalno, nahranili su nas, a mene su kao stranca odveli pred jednog generala.

Dao mi je čisti donji veš i rekao da me ne diraju. Dobio sam četiri različita menija. Nemam reči kako su se profesionalno poneli vojnici. Onda su nas odveli u drugu kasarnu gde su bili stariji ljudi, nisu vojnici, verovatno su ljudi iz tog mesta. Prema nama su se odnosili više nego ljudski. Kad im je poginuo zapovednik, to im je neki običaj, dobili smo čak i mi slatkiše“, rekao je Prebeg.

Tvrdi da se njegov pogled na rat promenio od kada je zarobljen, ali i da na ratištu u njegovoj jedinici nije bilo još ljudi sa Balkana.

„Od nas 17 ne verujem da će iko ponovo uzeti oružje u ruke. Nisam sreo nikoga od Srba, Bošnjaka, Hrvata, Slovenaca… Čuo sam da je bilo Hrvata u Azovu. U mom bataljonu je bilo pet Britanaca i jedan Amerikanac koji je odmah dezertirao“, rekao je Prebeg.

Prebegova sudbina je i dalje neizvesna s obzirom na to da se se vodi kao najamnik pred ruskim zakonima jer nema državljanstvo Ukrajine.

„Rečeno mi je jer sam na ugovoru sa Oružanim snagama Ukrajine da se to na mene ne odnosi. Ne znam… Bojim se za svoju sudbinu. Spreman sam na najgore, ali nadam se najboljem“, kaže Prebeg.

(Izvor: Mondo)

PODELI SA DRUGIMA!