Foto: Jutjub/Printskrin

Čudni su putevi Božji. Dok sam planirala put za manastir Ostrog, pala sam sa dva metra, slomila nogu i umesto da se poklonim moštima Svetog Vasilija Ostroškog, morala sam hitno na operaciju.

Advertisements

Prelom je bio stravičan, sve što se moglo polomiti u zglobu, polomilo se, potkolenica je takođe morala da se poveze šipkom, a šrafova imam više nego što ga ima „jugo“.

Advertisements

Nisam očajavala, verovala sam da me je sveti Vasilije upozorio, sačuvao živu glavu i krenula sam da se oporavljam. Nije to išlo tako lako. Bolovi su bili konstantni, nisam mogla da spavam, da se krećem, 12 nedelja sam nosila ortozu, posle krenula na rehabilitaciju. Prvi koraci su bili zastrašujući, zaboravila sam da hodam, probadanje i bol nikako nisu prestajali, i bez štapa nisam mogla da hodam.

Duža šetnja mi je pravila još veće prbleme, zglob je oticao, ječala sam pri svakom koraku, pa su me na posao i s posla vraćali kolima, ko stigne. A onda se još jednom Božja ruka spustila na mene. Bio je Sveti Nikola, jedna od najvećih slava u Srbiji. Ne kaže se bez razloga pola Srbije slavi, a pola ide na slavu.

Advertisements
Loading...
Foto: Beograd.in

Taj dan nije imao ko da dođe po mene, pa sam na slavu kod tetke krenula gradskim prevozom. Ništa strašno, mislila sam, uđem na prednja vrata, neko će već ustati i ja sam sigurna. Bojala sam se da se ne povredim, svi znamo kako su „nežni“ vozači gradskih autobusa. Nisam računala na gužvu, pa pola Beograda je krenulo na slavu, baš kao i ja.

Autobus pun-puncat, jedva sam ušla, ljudi se guraju, a ja ne mogu da se držim za šipku dok u drugoj nosim štap i pokušavam da ostanem stabilna. Pogledam oko sebe, svi koji sede spustili glave, gledaju u telefone, ili jednostavno kroz prozor. Meni ništa drugo nije ostalo nego da štap okačim i sa dve ruke se uhvatim čvrsto i molim Boga da vožnja prođe mirno. Ljudi izlaze na svakoj stanici, guraju me, briga ih što ne mogu da se sklonim, što svako pomeranje može da mi bude strašno.

Ne nerviram se, malo sam iznenađena tom ljudskom neosećajnošću, ravnodušnošću, iako sam mnogo puta prisustvovala situacijama kada se trudnicama nije ustajalo, a ni roditeljima sa malom decom. Primetila sam da svi koji su sedeli nisu bili baš mladi, većina mojih godina, a toliko se ogovara omladina kako je nevaspitana. Nije istina, deca su nam odlična, kakvi smo mi, njihovi roditelji.

Advertisements
Advertisements

Bogami, daleko ta moja tetka stanuje. Noga me boli sve jače i jače, ali ja uspravno stojim, štap visi. Htedoh da slikam, ali nisam mogla, nisam bila sposobna da se držim a ne padnem. Uslikah nespretno štap koji stoji okačen, slika mrljava. Nisam se iznervirala ni tu, ljudi će mi verovati na reč.

Napokon stanica gde treba da siđem. Polako, prvo na bolesnu nogu, i krenuh. Ako sam mogla da stojim u gradskim prevozu, mogu i da hodam. Bacih štap u kantu. Ljudi me gledaju, meni osmeh na licu – ponovo prohodah i to na Svetog Nikolu!

(Izvor: Kurir)

Advertisements
Loading...