ZABORAVLJENI ANĐEO NAŠE VOJSKE: Australijska bogatašica zamenila milione ŠAJKAČOM i postala HEROJ SRPSKE ARMIJE

FOTO: PRINTSCREEN

Nije mnogo pojedinaca koji su u najtežim trenucima po Srbiju pohitali u pomoć i ostali sa srpskim narodom i onda kada se činilo da nade nema napustivši udobnost svog doma i dobrovoljno došavši u pakao rata. Baš zato, imena tih ljudi treba da se pamte večno! Jedna od njih bila je i Australijanka Oliv Kelso King.

Advertisements

Oliv Mej Kelso King bila je vozač ambulantnih kola Srpskog saniteta na Solunskom frontu, u toku Prvog svetskog rata. Odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost i Ordenom Svetog Save.

Oliv King je rođena u bogatoj sidnejskoj porodici milionera ser Kelso Kinga i njegove žene Irene. Školovala se u Engleskoj školi za devojčice u Sidneju, a kasnije i u Nemačkoj. Bila je avanturistkinja i bavila se planinarenjem. Pored toga bavila se klizanjem, tenisom, surfovanjem…

Hrabru Australijanku koja je u mladosti vozila reli trke, početak Velikog rata zatekao je u Engleskoj. Rešena da pomogne i podrži ratne napore Saveznika, dobrovoljno odlučuje da postane vozač ambulantnih kola.

Kako je vojska kupila sva vozila, Oliv je od svog novca uzela polovni kombi, preuredila ga za potrebe ambulantnog vozila i nazvala „Slonica Ela“. Početkom 1915. pridružila se Savezničkoj poljskoj sanitetskoj službi, a zatim je prešla u Bolnicu škotskih žena.

Ovu bolnicu osnovale su Škotske žene po ugledu na slične bolnice u Francuskoj, Rusiji… Bolnica je imala za cilj pomoć vojnim snagama saveznika širom svih frontova na kojima se ratovalo u Evropi, a posebno Kraljevini Srbiji, budući da se nakon balkanskih ratova ušla u novi rat manje naoružana, manje pripremljena i sa nedovoljnim sanitetom.

Sredinom maja 1916. godne, Kelsovoj se ukazala prilika da bude vozač u srpskoj vojsci na Solunskom frontu, koji je nastao 1915. kao pokušaj saveznika da pomognu srpsku vojsku. Tako se pridružila jedinici pukovnika dr Romana Sondermajera, koji nakon smene dr Lazara Genčića 1916. godine, postaje načelnik saniteta Vrhovne komande.

Advertisements

Vozila je ambulantna kola sa registarskom tablicom broj 3. U aprilu 1917. godine unapređena je i proglašena narednikom.

U međuvremenu je naučila i srpski jezik, a priča kaže da je bila omiljena među vojnicima i izbeglicama jer je bila šarmantna, duhovita i uvek dobro raspoložena. Prema rečima pukovnika Sondermajera, mnogi vojnici bili su zaljubljeni u nju, ali pre svega su bili impresionirani njenom hrabrošću i vedrim duhom.

Izuzetno junaštvo pokazala je tokom velikog požara u Solunu koji su slučajno izazvali francuski vojnici 18. avgusta 1917. Vozila je dvadeset sati bez prestanka, prevozeći ljude na sigurno.

Kao i mnogi koji su na ove prostore došli kao dobrovoljci, nakon rata Oliv nije želela da napusti Srbiju. Krajem 1918., uz velikodušnu pomoć bogatog oca i građana Sidneja, otvorila je sedamnaest mobilnih kantina za pomoć najugroženijim Srbima, obezbeđujući im lekove, hranu i odeću.

Njen otac je osnovao fond za otvaranje kantina. Sakupljeno je više od 10.000 funti. Kantine su otvorene u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Kragujevcu…

Krajem 1920. kantine su prestale sa radom, jer više nije bilo potrebe za njima. Oliv je preostali novac iz fonda dala Beogradskom univerzitetu, Dečijoj bolnici u Sremskoj kamenici i humanitarnim organizacijama u Sarajevu.

Svoju misiju je završila i vratila se u rodni Sidnej. Pre toga, „za ljubav prema Srbima i humanitarni rad“ kralj Aleksandar joj je dodelio kraljevski Orden Svetog Save.

Po povratku u Australiju Oliv King je bila aktivan član organizacije „Girl Guides Australia“, gde je između ostalog, držala govore o iskustvu stečenom u toku rata. Do kraja života se bavila humanitarnim radom. Nikada se nije udavala.

Advertisements

Srbiju je posetila još samo jednom, kada je, na poziv kralja Aleksandra sa roditeljima prisustvovala njegovom venčanju sa kraljicom Marijom. Oliv se preselila u Melburn 1956., gde je i umrla 1. novembra 1958. godine.

O životu Oliv Mej King najviše se saznalo iz brojnih pisama koja je iz Srbije slala ocu i sestrama. Njih je nakon njene smrti objavila njena sestra, istoričarka Hejzl King u knjizi „Jedna žena u ratu“.

(Izvor: Srbija Danas / Istorijski zabavnik)

Advertisements