FOTO: PIXABAY

Leti smo, kao što to obično biva, odlazili u selo, kod bake. Živeli smo u kućici napravljenoj od gline i drveta, skoro potpuno lišeni svega onoga što se naziva civilizacijom. Večeri smo provodili uz svetlost kerozinske lampe slušajući bajke. Kako bogat nam je tada izgledao svet pun tajni i lepote! Kao da sam živeo u nekom drugom vremenu, bio deo druge istorije, otvorene za večnost. Sad vremena ima sve manje.

Loading...

Vreme leti brže, mnogo brže nego ranije. Da li ste to primetili? Nemamo vremena da pročitamo knjigu, da razmislimo o nečem svom, ne ostaje nam vremena čak ni za to da budemo malo s decom i sa svojom saputnicom na raskršćima ovog života.

Advertisements

Naučnici su čak počeli da mere ubrzanje vremena. Iako nije lako izmeriti ono što služi kao mera svega postojećeg. Jer nema takvog stanja ili pokreta u kojem vreme ne bi postojalo kao osećaj prolaznosti koji tišti. I došli su do zaključka, ne zna se kojim proračunima, da danas 24 časa prolazi isto tako brzo kao što je ranije prolazilo svega 16. Odnosno, već smo izgubili trećinu vremena svog života ili polovinu onog vremena u toku kojeg se nalazimo u aktivnom stanju. Ali, ne ukazuju samo naučnici na to – oci, koji se podvizavaju u pustinjama Svete Gore, otšelnici naših dana, kažu isto: danas vreme teče mnogo brže nego ranije, a njih je vrlo teško optužiti za psihološku subjektivnost izazvanu socijalnim okolnostima… Povećala se brzina svih procesa, ali se vreme ipak skratilo – dešava se suprotno od onoga što bi trebalo očekivati! Tako se uprkos svoj naučnoj logici, ispostavilo da su ideolozi teorije napretka veliki lažljivci. Zar nam nisu u prošlom veku sugerisali da će naučni i tehnološki napredak dovesti do toga da će mašine zameniti ljudski rad i da će zbog toga vremena biti više? Da, mašina za pranje veša danas olakšava rad žene, koja sad ipak mnogo više pati zbog stresa usled nedostatka vremena nego kad je ispirala veš u reci…

Nekad su se ljudi kretali sporo, lagano su radili sve što je trebalo da učine u toku dana, u toku svih dana svog života. Dan su započinjali jutarnjom molitvom i završavali večernjom; za stolom su izgovarali „Oče naš“ i ničemu nisu pristupali, a da se prvo ne osene znamenjem svetog krsta. Odnosno, čovek je u svako vreme i na svakom mestu nalazio slobodan trenutak da uputi reč Bogu i zauzvrat je u duši bio siguran da nije sam. Iako je njegov život bio težak, s uzletima i padovima (takav uopšte i treba da bude život svakoga kako bi mogao nečemu u njemu da se nauči), davao mu je osećaj punoće. To je bilo postojanje koje se oseća u svoj punoći. A sad se sve radi u trku, tako da skoro sve vreme osećamo kako smo lišeni radosti trenutka, nesavršeni u onome što radimo i osećamo. I kad čovek obavlja svoju molitvu (onaj ko za to oseća poriv), njegov um nije tamo. On juri napred, ustremljuje se u brige današnjeg dana ili svakodnevice u celini. A kad se prihvata nečega, čak mu ne pada na pamet da treba da se prekrsti, zato što već razmišlja o nečem drugom – i na kraju krajeva, to se ne uklapa u okolinu. Kao da Bog treba da ide za svetom, da se ugleda na njega, a ne obrnuto…

Advertisements

I tako čovek ostaje sam. Ne samo zbog toga što s njim više nema Boga, – on ni ostale ljude, prijatelje, braću, supruga ili suprugu, ne doživljava blisko. To je zato što u trku svako ima svoj ritam, – drugim rečima, u trci sve vreme gleda napred, u ono što će biti kasnije, u nadi da će doći vreme da se umiri. Međutim, život brzo prolazi i nastupa bolest, dolazi i smrt, brže nego što čovek očekuje, dolazi pre ovog toliko željenog predaha, ne dozvolivši mu da se umiri i da se vrati sebi, svojoj kući. Ali, ova usamljenost se može shvatiti i na sledeći način: žurba, sumanuti ritam i nezaobilazna buka sveta u kojem živimo, ne dozvoljavaju nam da čujemo bojažljive korake drugog na stazama naše duše. Trčanje nas nekako potiskuje van granica sopstvene duše. Jer, duši je, isto kao detetu i ljubavi, potrebno da joj čovek posveti vreme. Ona ima svoj ritam – ritam dubokog i spokojnog opštenja s Bogom i s drugim dušama. Ovo žene bolje shvataju, zato što dublje osećaju.

I pošto nas ritam smene dana i godina društva u kojem živimo za dugo vremena otuđuje od života sopstvene duše, dolazimo do toga da se navikavamo na ovo stanje i sve više se osećamo kao da nas uopšte nema. Zbog toga se kod nas i mogu nakalemiti evolucionističke teorije. Drugim rečima, zaboravljamo odakle smo krenuli, zaboravljamo maternji jezik prostodušne ljubavi, jezik onog pejzaža duše, u koji se moglo smestiti toliko lepote i tajni. I često umiremo među tuđincima, potpuno nepoznati, kao što se to dešava s ogromnim mnoštvom hrišćana, izgubljenih među ljudima lišenim prave vere, poput jevrejskog naroda, koji je za parče mesa robovao kod Egipćana. Tako je dopustio Bog – možda će čovek, pogledavši materijalno kao simbol, shvatiti šta se dešava na nivou duha.

Arhitekte uobičajenog pejzaža savremenog društva, biotehnolozi čovečanstva potčinjenog mašini, umislili su da čovek poput nekog dela, može biti obrađen do te mere da dođe do stanja robota, programiranog kompjutera koji će operativno odgovarati na komande sistema. I prihvatili su se ovog projekta, te su skoro doveli zapadnu individuu do zadatih zahteva. Ipak, nisu uspeli da u potpunosti promene čovekovu prirodu. Otuđeni od sopstvene duše u svetu mašina i informacija, ljudi pate, ne shvatajući zbog čega. Većina njih uopšte ni ne zna da ima dušu. Kako će onda moći da je prepoznaju i da shvate njenu patnju? Oni su nalik na bolesnika kojeg nešto boli, koji oseća veliku slabost, vrtoglavicu i potpunu razbijenost, ali ne može da kaže lekaru odakle potiče njegova bolest.

Advertisements
Loading...

Patnja koju oseća većina ljudi, i koja mnoge primorava da se bacaju u vir svih mogućih grehova, tesno je povezana s ovim bolesnim proticanjem vremena, za koje više nemamo strpljenja. Nemamo zato što vreme više ne meri život s Bogom – izvorom vremena i života. To je mučno vreme, koje nam daje merilo otuđenosti, iznemoglosti usled praznog trčanja. I što više trčimo, tim usamljenije se osećamo. Ovde počinje začarani krug. Jer, što se usamljenije osećamo, tim nam je teže da podnosimo mučni tok vremena, koji više na nalazi svoj smisao i radost. Tako da počinjemo da jurimo u sve većoj žurbi; kao u pesak se krijemo u posao, u raznorazne obaveze i brige, a u malobrojnim trenucima odmora, kad ostajemo nasamo sa samima sobom, postaje nam još teže, i sve počinjemo iz početka. Upravo zbog toga je bio smišljen televizor – kako bi ublažio ovu neprolaznu samoću, koju osećaju ljudi današnjice, prezrevši Boga do Njegovog potpunog zaboravljanja i neznanja. Televizor, novine, internet, senzacija, ero*ika i nasilje, snažna osećanja, emocije koje se prelivaju preko svake mere – sve je to dato kako bi nas nateralo da zaboravimo na to da je naš život postao prekratak i mučan. Živimo tako kao da ne živimo sopstveni život.

Molim vas, zaustavite se ne trenutak u ovoj trci praznine. Treba da pronađemo svoje izgubljeno vreme, da ga ponovo vratimo. Kako? Odlazeći što češće na svetu liturgiju. Vreme života naše duše se napaja, kao i sve stvoreno u ovom svetu, blagodaću Božijom, u datom slučaju – vremenom Carstva. Pokušajte to da učinite i videćete kako će se vaš život promeniti. Molim vas, kupujte svoje vreme, strpljivo stojeći na ispovesti. Jer greh je glavni krivac za ubrzanje vremena našeg života. Bog nam ne daje više vremena kako ne bismo još više produbili grehove u kojima prebivamo. Kupujte vreme, što je moguće češće se zaustavljajući u toku dana kako biste izgovorili: Gospodi, pomiluj!

Kupujte vreme izbacivši televizor, ne plašeći se toga „šta će reći komšije, prijatelji i rodbina“! Televizor je najveći hronofag (gutač vremena: od starogrčkog χρόνος — vreme i φᾰγω — proždirem, prim. red.) u celoj istoriji sveta. On u proseku čoveku pojede po 3,7 sati vremena dnevno. Kod staraca i dece – više, kod pubertetlija manje. Čini vam se da je nemoguće izbaciti ga? Ali, zar nije lakše odreći se televizora nego patiti zbog gubitka tako dragocenog vremena našeg života, trenutaka koji odlaze i ne vrećaju se, vremena u kojem si još uvek zdrav, dok si živ? Da li ste nekad videli srećnog čoveka koji gleda televizor? Ili smo zaboravili i uopšte ne želimo da znamo šta znači sreća? Onda smo zaslužili svoju sudbinu…

Advertisements

Treba ponovo da pronađemo vreme, da kao pre postanemo osetljivi za nesreću i bol prijatelja, rođaka, komšija u ljudi na ulici – a najviše osetljivi za glas sopstvenog srca, tako tužnog, tako sirotog, kao da smo umrli u tuđem kraju, sahranjeni u brigama i prokletim zadovoljstvima životarenja, lišenog Boga. Molim vas, nemojte da ove reči prođu pored vaših ušiju – jer ne znamo koliko će nas Bog još trpeti.

Advertisements

(Tekst preuzet sa www.prijateljbozji.com)