Foto: Pixabay

Jedan čitatalac odlučio je da u nekoliko rečenica opiše svoj osećaj kad dođe u rodni kraj. Svoju patnju i svoj bol kad vidi šta svi od njega očekuju.

Advertisements

”Umoran sam više, kad god dođem u domovinu osećam se kao bankomat, svi od mene nešto traže, toliko raširenih dlanova, pogleda i molbi. Kao da nama na granama rastu. Muka mi je od rođaka koje nisam znao, od članova porodice kojima sam odjednom važan. Svi žele da me pozdrave, zagrle i ogrebu se barem za nemačke slatkiše“.

Advertisements

„Kao da u Bosni slatkiša nema. I tako je uvek, od prvog dana mog odlaska u Nemačku. Jedva čekam da dođem kući, da vidim najbliže, da se setim detinjstva i mladosti, a onda, svaki put isto. Glupa pitanja i suptilno pružena ruka. Stvarno kao da nama padaju sa grane“.

„A država, kao da se trudi da nam omrze. Svaki put je sve gore, svaki put mi se smuči kada dođem kući. Sve je gore i gore. Pa bar puteve da poprave. Barem da one kućice na granicama liče na ljudske, a ne životinjske. I oni ljudi na carinarnicama. Čim vide da dolazimo iz dijaspore… Uh!“

Advertisements
Loading...

„A moj grad sve više ne liči na sebe. Nema vode. Da ne poveruješ. Nema vode, a voda kaplje sa svih brda oko šehera! Pa po vodi smo poznati u svetu, imamo Unu, Drinu, Neretvu, Sanu, Bosnu, Vrbas, Trebišnjicu imamo. Imao Jalu, Spreču. Imamo Rakitnicu. Sve ih imamo, a vode nemamo.

Svi se žale i nikome nije dobro. Ništa ne valja i ništa neće biti bolje. Muka mi je od tih priča dok su oranice zapuštene, muka mi je od tih priča dok se šume besomučno seku i uništavaju. Povraća mi se od neradnika dok su kafane pune. Pa svi jedva čekaju da se sunce pojavi na nebu da se bašte iznesu na ulice i da se pije kafa. Pun grad nekakvih bašti! Nasred ulice su ih izneli…“

„Muka mi je i dugo razmišljam. Ima li smisla da dolazim više ovde. Svaki put ista priča i svaki put sve je gore. Domovino, šta radiš da od nas napraviš svoje najveće investitore? Zašto se trudiš da nas oteraš? Domovino, sve si

Advertisements
Advertisements

(Izvor: Kurir)