Iznenadiše nas. Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, ljuljaju se u hodu…
U dva spota reklamne kampanje “Vi ste svet” koju sprovodi Ambasada Sjednjenih Američkih Država u Srbiji govori se o legnedarnoj Milunke Savić i njenim podvizima u Prvom svetskom ratu. U jednom od njih priča se o Gorničevskoj bici, a evo šta je sve srpska heroina o tom sukobu sve rekla u posebnom izdanju revije “Duga” nazvanom “Solunci” iz januara 1985. godine:
– Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdeni, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše.
Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani, ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu, šumi Marica krvava dok urlaju “Ure, ure!” – pričala je svojevremeno Milunka za “Dugu”.
Mi ih pustimo bliže, pa osusmo po njima brzom paljbom, opisala je srpska heronina početak te bitke.
– Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gadam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda, dušu ogrešila, ali morala sam, bio je rat. Znali smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse.
Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misleći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno puzali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.
Prisetila se i kako su srpski vojnici pevali kada su ih francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf.
– Bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas, i govorili su: “Kakav divan narod”! Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada ne može da propadne.
Milunka je otkrila da joj je ostao žal što se nije udala za nekog od svojih saboraca:
– Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zato niko od mojih ratnih drugova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku.
(Izvor: Kurir)