Foto : Pixabay

Tekst istoričara i novinara Žan Arnoa Derensa iz novog broja Mond diplomatika na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 19. aprila.

Loading...

Budimir Baljošević, pedesetogodišnji učitelj, pokušao je 27. oktobra 1999. godine da, zajedno sa još četiri prijatelja, pobegne iz geta u koji su bili saterani Srbi iz Orahovca. Kosovo je dospelo pod privremenu upravu Ujedinjenih nacija u junu iste godine, a zajedno sa time stigle su i jedinice KFOR-a, mirovne formacije pod vođstvom NATO-a.

Advertisements

Njihov sugrađanin romske nacionalnosti, Agron N., ponudio im je da ih prebaci u Rožaje u Crnoj Gori, po ceni od 840 dolara po osobi. Imao je i zašto da im naplati tako visoku cenu: radio je sa Kosovskim zaštitnim korpusom (KZK), organizacijom pod nadzorom NATO-a, a njen zadatak bio je društvena reintegracija bivših boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Agron je do tog trenutka već izveo četiri uspešne „eksfiltracije“ Srba iz Orahovca. Po zanimanju je bio građevinac i radio je na izgradnji nove baze KZK u obližnjoj Đakovici, gde je petoro Srba poslednji put viđeno.

„Stao sam da potražim svog šuraka koji je trebalo da se pridruži našem konvoju. Srbe sam ostavio u autu, a kada sam izašao iz šurakove kuće, neko mi je doviknuo da se sakrijem. Nepoznata lica su odvela Srbe iz auta i niko od tad nije čuo za njih“, objašnjava Agron N. Odlučio je da mu je bezbednije da bude nekoliko meseci u Novom Pazaru. Baljoševićev brat je više puta pokušavao da sazna nešto o sudbini petoro Srba, ali nije imao mnogo uspeha: „Neki italijanski vojnici iz KFOR-a su došli da razgovaraju sa mnom, kao i policija UN, ali nisam ništa saznao.“

Advertisements

Njihova sudbina nije tako neobična. Negovan Mavrić, osim što je vlasnik malog kafića u Velikoj Hoči, srpskoj enklavi svega par kilometara od Orahovca, predsednik je lokalnog Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa Kosova i Metohije. Pokazao mi je spisak mrtvih i nestalih iz sela: pronađeni su ostaci devetnaestoro Srba otetih 1998. i 1999. godine, ali se još 55 Srba i devet Roma vode kao nestali. Prvo ubistvo srpskih civila desilo se 12. maja 1998. godine, kada su srpska policija i OVK počele da se bore za kontrolu u toj opštini, u kojoj je tada živelo mnogo Srba. Poslednja otmica dogodila se 28. jula 2000, više od godinu dana nakon što je uspostavljen protektorat UN (vidi Trgovina organima).

Brda oko Velike Hoče prekrivena su vinogradima, a planine iznad njih obeležavaju granicu između Kosova i Albanije. Nekada su Albanci i Srbi orahovačkog kraja živeli u miru. Od juna 1999. godine, srpsko stanovništvo u Velikoj Hoči se smanjilo sa deset hiljada ljudi na svega sedam stotina, uz još trista ljudi u gornjem delu Orahovca. Srbi su proterani iz mešovitih sela kao što su Zočište, Opteruša i Retimlje.

Većina nestalih Srba oteta je još u julu 1998, kada je OVK nakratko okružila Orahovac. Potom je veliki broj srpskih civila iz Retimlja odveden u obližnju bazu OVK u Semetištu. Žene su puštene nakon četiri dana, posle intervencije Crvenog krsta, ali niko od muškaraca (od kojih je jedan imao svega 16 godina) više nije viđen. U aprilu 2005. neki od njih su identifikovani među ostacima dvadeset i jedne osobe u masovnoj grobnici u Volujku, selu blizu Kline.

Advertisements
Loading...

Najveći deo Srba kidnapovanih pre kraja rata je najverovatnije ubijen na Kosovu. Teza da su Srbi kidnapovani nakon dolaska KFOR-a odvedeni u Albaniju izneta je pre dosta vremena, ali do sada ti ljudi nisu pronađeni. Šefko Alomerović, predsednik sandžačkog Helsinškog odbora (reč je o lokalnoj organizaciji, nezavisnoj od Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji), sproveo je opsežnu istragu u jesen 1999, ali je izveštaj o istrazi izgubljen, a Alomerović je preminuo 2003.

U intervjuima iz 2000. tvrdio je da je posetio pet zatvora na Kosovu. Radilo se o malim kompleksima – često su to bile stare garaže ili industrijska postrojenja na periferiji grada – sa deset do pedeset pritvorenika. Centri su bili pod upravom komandanta „Male“ (čije je pravo ime Aluš Aguši), bliskog saradnika Ramuša Haradinaja. Neke od porodica su nudile da otkupe zatvorenike, ali uprkos tome što su često velike svote novca plaćene posrednicima, niko od njih nije oslobođen. Neki od Srba su zadržani sa namerom da se razmene za albanske zatvorenike u Srbiji kojih je 2000. godine bilo oko osam stotina, prema nekim procenama.

(Izvor: Nedeljnik)