ŠOK ISPOVEST SLOBINOG ČUVARA: Otkrio tajne iz čuvene ćelije 1.121, u kojoj je boravio nekadašnji gospodar života i smrti u Srbiji

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

Pre 20 godina Srbija je završila jedno od najdramatičnijih i najdelikatnijih poglavlja u svojoj novijoj istoriji. Hapšenje bivšeg predsednika SRJ i Srbije počelo je 30. marta 2001. i završilo se tek posle dva dana, uz žestoku dramu u vili Mir i sedmočasovne pregovore o predaji.

Tadašnji upravnik Centralnog zatvora Dragiša Blanuša otkrio je javnosti neke tajne iz čuvene ćelije broj 1.121, u kojoj je boravio Milošević sve do izručenja Haškom tribunalu, poput one u kojoj mu se nekadašnji gospodar života i smrti u Srbiji maltene ispovedio i priznao da su mu svi, osim porodice, okrenuli leđa.

Hleb, jaja i marmelada

– Kako da se ne sećam tog dana kada su ga dovezli. Tog dana mi je bio rođendan… U sedam sati ulazim u prostoriju, sam sam, i zatičem stanje: on leži i pokriven je ćebetom koje je staro jedno 50 godina i koje je prošlo hiljadu pranja. To je ona tkanina prtena, od konoplje. Vidi mu se samo deo kose, pokriven, spava, ne mrda. Pogledam, njegov plavi mantil okačen na dvospratni krevet. Stoji i kofer koji je doneo, stoji i doručak koji mu je donet. Svi pritvorenici dobijaju kilogram hleba, dva kuvana jaja i marmeladu. Otvoren sapun u umivaoniku. Ja onako stojim, prvo se za obraz uštinem, i ovako sam rekao: „E moj Miloševiću, gde si ti došao?! – prisetio se Blanuša tih trenutaka u emisiji Mire Adanje Polak na RTS.

On je ispričao i kako je došlo do neverovatne situacije da pritvorenik i upravnik piju zajedno viski:

– Milošević se okrenuo levo-desno i rekao mi: „Upravniče, mogli biste da dođete večeras, a mogli bismo i nešto da popijemo.“ Ja se onako trgnem i ja se okrenem levo-desno. Sami smo i kažem: „A šta pijete?“, umesto da kažem da je to zabranjeno. On kaže: „Pa pijem sve.“ I kupim flašu viskija. Vratim se oko 11 sati uveče, stavim dve čaše i flašu kod sebe, da ovi stražari ne vide, i odem… Razgovarali smo o ljudima koji su ga okruživali, pre svega u policiji, o njegovom lošem izboru ljudi, razgovarali smo o mnogo čemu, o mojoj porodici, njegovoj… Kada je došao, rekao je: „Mene su svi napustili osim porodice“, onda sam ja rekao: „Pa eto, to su ti vaši loši izbori.“

„Ne priznajem Tribunal“

Advertisements

Milošević je diskretno, u najobičnijoj marici i u pratnji jednog automobila, u kojem je bio Blanuša, odvezen iz CZ do Instituta bezbednosti, odakle 28. juna 2001. odlazi u Hag.

– U tom trenutku me nije bio strah, ali mi je bilo teško prilikom same isporuke. Kada mu je pročitana optužnica ispod jednog drveta…, bilo mi je iskreno žao. Taj trenutak kad su ga ovi iz Haškog tribunala preuzimali na Institutu bezbednosti… Tužilac mu čita optužnicu, oficir bezbednosti, onako grmalj stoji, ćutljiv, ne progovara, i žena prevodilac. Milošević kaže: „Ja ne priznajem Haški tribunal, možete da čitate šta god hoćete.“ Milošević se okreće, pita mog komandira: „Daj mi cigaru“, ovaj mu daje cigaru, on onako puši bez imalo uzbuđenja. Odužilo se to, čita se optužnica, prevodi na engleski, a onda Milošević prekida: „Ne kaže se to tako.“ Tužilac ga opomene da ne prekida, a on ništa, bez uzbuđenja – naveo je Blanuša i dodao:

– Ima jedan trenutak koji je na mene ostavio vrlo jak utisak. Tužilac saopštava: „Vi ste sada uhapšeni i sad ste u nadležnosti Haškog tribunala.“ Oficir bezbednosti prilazi i ja prilazim i kažem: „Ne možete da ga vežete.“ Vidim da, po pravilu službe, to sledi. On me pogleda, a ja nastavim: „Ovde, na ovoj teritoriji, nećete ga vezati.“ I on pokuša onda da ga pretrese, ali ja i to sprečim.

Kao svetska ekskluziva

Milošević je u trenutku hapšenja bio svetska ekskluziva bez premca, o čemu svedoče i ponude koje je Blanuša, kako je otkrio, dobijao od svetskih medija:

– Dosta stranaca iz EU je dolazilo u posetu, u kontrolu zatvora. Sećam se da su novinari iz jedne veoma poznate kuće nudili basnoslovnu sumu samo da im dam fotografiju Miloševića. Ja sam rekao da nemam. Čovek je rekao: „Samo ispišite koliko hoćete.“ Ja kažem: „Koliko je to?“, on kaže: „Pet stotina i više.“ Znate kako sam se osećao? Ne bih to uradio ni za šta na svetu, jer tad sam već video da je Milošević, hajde da kažemo ne mrtav čovek, nego politički je mrtav čovek i da na njemu sada uzmem bilo šta, bilo mi je potpuno suludo.

(Izvor: Kurir / Ivana Kljajić)

Advertisements