ŠIŠALI OVCE, PA DALI NOVAC TITU! I ZA UNUKE DOBIJAO DEČIJI DODATAK: Isplivali podaci o zaradi Josipa Broza, ŠOK cifre!

FOTO: PRINTSCREEN

Kada mu je 1959. godine mesečna plata bila 250.000 dinara, samo od zagrebačkog izdavačkog preduzeća „Naprijed“ za ediciju njegovih govora dobio je honorar od 7,5 miliona dinara.

Advertisements

Josip Broz Tito je imao dvadesetak vila i rezidencija, nekoliko lovišta, tri zoološka vrta, „plavi voz“, brod „Galeb“, svojevrsnu ploveću rezidenciju, dva specijalna aviona DC-9. Opsluživalo ga je više od hiljadu ljudi. Smatralo se da je u Jugoslaviji sve njegovo. Bio je jedan od najskupljih vladara 20. veka. Od Brionskih ostrva stvorio je neformalnu paralelnu prestonicu.

Pedantni hroničari zabeležili su da arhiepiskop Makarios, kiparski predsednik, posle posete ovom arhipelagu nije mogao da se uzdrži a da ne prozbori: „Mada kao svešten čovek to ne bih smeo da kažem, ne mogu da ne pomislim kako je ovo ovde, a ne tamo na nebesima, pravi raj“.

Međutim, „najveći sin naših naroda i narodnosti“, pored uživanja svih ovozemljskih blagodeti, primao je i platu za obavljanje svoje predsedničke funkcije, otkrivaju „Večernje novosti“.

U Arhivu Josipa Broza nalazi se izvod iz „Službenog lista SFRJ“ br. 29, na strani 656, u kome je objavljena Odluka Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ od 30. juna 1963, koja glasi: „… Predsedniku Republike pripada stalna naknada za vršenje funkcije u iznosu od 400.000 dinara mesečno, kao i naknada za pokriće troškova reprezentacije u iznosu koji se utvrđuje saveznim budžetom…

U nastavku ove odluke piše da se za ovu nadoknadu „ne plaćaju doprinosi, porezi i druge dažbine“. Dokument su potpisali Mijalko Todorović, predsednik Saveznog veća, i Edvard Kardelj, predsednik Savezne skupštine.

Dve godine kasnije, 2. aprila 1965, Generalnom sekretarijatu predsednika Republike stiže dopis od Administrativne komisije Saveznog veća Savezne skupštine da „Josipu Brozu Titu, predsedniku SFRJ, nova primanja iznose 550.000 dinara mesečno. Isplata ovog primanja teče od 1. januara 1965.“ Na ovu odluku neko je rukom dopisao: „Od 1. januara 1966. isplaćuje se 800.000 dinara mesečno“. Ovo rešenje potpisao je čelni čovek ove komisije Radovan Papić, a da je prepis veran originalu, overio je Miodrag Stoiljković.

Naravno da je maršal Jugoslavije i pre ovih odluka imao redovnu platu i još poneka stalna primanja. Odmah posle rata plata je bila 20.000, ali je zato fond za reprezentaciju bio gotovo duplo viši – iznosio je 35.000 dinara. Pedesetih godina prošlog veka menja se odnos veličine plate i reprezentacije. Lični dohodak Titu je porastao za blizu osam puta – bio je 150.000 dinara.

Advertisements

To je bilo vreme platnih razreda i dohodak se delio na dva dela: osnovni i položajni. Titova osnova je bila 30.000, koliko su iznosila redovna mesečna primanja poslanika Savezne skupštine. Položajna je bila četiri puta veća, 120.000, primao je svakog meseca i jednu i drugu. Iz dokumenta koji se u Arhivu Jugoslavije vodi pod brojem AJ 838, vidi se da su pet godina kasnije, 1958, te dve plate spojene, a iznos uvećan na 250.000 dinara.

Od 1. januara 1967. mesečno prima milion starih dinara, odnosno zbog denominacije domaće valute, zvanično se beležilo kao 10.000 novih dinara. Posle samo sedam dana ovaj iznos je zvanično povećan za još 1.000 dinara. U to vreme to je bilo više od 1.000 dolara, što je i za američke standarde bila pozamašna svota, pišu Večernje novosti.

Međutim, kada je sa čela Armije smenjen Ivan Gošnjak 1969, a na njegovo mesto došao Nikola Ljubičić, na konto maršala stiže još jedna plata od 1.000 dolara. U strogo poverljivom rešenju državnog sekretara za narodnu odbranu Nikole Ljubičića o isplaćivanju naknade Titu za obavljanje funkcije vrhovnog komandanta, od 28. novembra 1969. piše: „… za pokriće redovnih troškova u vezi s vršenjem funkcije Vrhovnog komandanta određuje se iznos od 8.000 dinara mesečno počev od 1. decembra 1969. do kraja 1970. godine. Isplatu izvršiti u jednokratnom iznosu na teret Finansijskog plana DSNO, partija 63, pozicija 620 na ruke pukovnika Ocokoljić Stanislava, ličnog sekretara Vrhovnog komandanta. U potpisu: Državni sekretar general-pukovnik Nikola Ljubičić“. Istog dana je drugu Titu isplaćen dodatni dohodak, i to tri meseca unapred.

Novi šef JNA posle samo mesec i po dana, na pravoslavni Božić 1970, povećava platu svom vrhovnom komandantu za 2.000 dinara. Nisu to bila jedina primanja doživotnog predsednika Jugoslavije. Pored dve plate za funkcije predsednika i vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ, Tito je dobijao paušalni dodatak za Orden partizanske spomenice 1941, potom stalni iznos koji je bio namenjen nosiocima Ordena narodnog heroja. Na sve to treba dodati veoma visoke, basnoslovne honorare od stranih i domaćih izdavača. To su uglavnom bile štampane knjige u kojima su objavljivani govori, koje su pisali članovi njegovog kabineta i drugi saradnici, birani po potrebi.

Poređenja radi, kada mu je 1959. godine mesečna plata bila 250.000 dinara, samo od zagrebačkog izdavačkog preduzeća „Naprijed“ za ediciju njegovih govora dobio je honorar od 7,5 miliona dinara. Tri godine kasnije, sredinom 1962, od novosadskog „Foruma“ dobija 1.032.000. Te iste godine njegov konto je uvećan za još 3,5 miliona od beogradskog „Vojnog dela“ i zagrebačkog „Naprijeda“. „Rilindija“ iz Prištine isplatila mu je 1966. oko pet milona dinara akontacije za objavljivanje njegovih govora na ondašnjem šiptarskom, kasnije albanskom jeziku. Dokumenti čija je signatura u Arhivu Jugoslavije AJ, 838, LF JBT VIII/15 – pokazuju da su mnogi jugoslovenski izdavači uplaćivali Brozu honorare preko Jugoslovenske autorske agencije čak i za obavezne priče o Titu objavljivane u čitankama i drugim udžbenicima za osnovne škole.

Naš najpoznatiji Titov biograf, Pero Simić, pronašao je papire i o prihodima koje je ostvarivao sa ekonomija u Beogradu, Karađorđevu, Han Pijesku, Takovu, Sinju i na Brionima.

„Tako je, na primer, od šišanja ovaca na farmi u Han Pijesku 1958. dobijeno 94 kilograma oprane vune, a sav novac od prodate vune predat je drugu predsedniku“.

To je bilo pravilo i prilikom prodaje konja iz njegovih konjušnica, a i prodaje voća i povrća sa spomenutih ekonomija.

Advertisements

Sve to vreme Josip Broz prima i dečji dodatak za sina Aleksandra Mišu Broza. Početkom pedesetih godina dodatak je bio 10.000, a krajem te decenije povećan je na 11.200 dinara. Ali, to nije bilo sve. Dobijao je dečji dodatak i za unuke: za Josipa Broza, rođenog 1947, i Zlaticu, koja je bila mlađa dve godine. Ove pikanterije sa dečjim dodacima saznajemo iz dokumenta Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje Novog Beograda od 3. aprila 1965. u kome piše: „Obaveštavamo vas da je Predsedniku Republike isplaćivan dečji dodatak na dvoje dece, Jožeka i Zlaticu – unuke, u iznosu od dinara 7.910 mesečno. Isplata je vršena na blagajni Generalnog sekretariajta Predsednika Republike i to zaključno sa 30. IV. 1965.“

Ova zavrzlama se dečjim dodacima vidi se i iz dopisa od 5. maja 1965: „…Molimo da izvršite isplatu dečjeg dodatka za troje dece: Jožeka i Zlaticu – unuke, i Aleksandra – sina, u ukupnom iznosu od 41.900 dinara za vreme od 1. I 1965. do 31. III 1965. za troje dece, a od 1. II do 30. IV 1965. godine samo za dvoje dece, obzirom da Aleksandru od 1. aprila 1965. ne pripada pravo na dodatak… Generalni sekretarijat je isplatio prednji iznos Predsedniku Repubike uz redovna mesečna primanja na priznanicu.“

(Izvor: Večernje novosti / MONDO)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements