FOTO: PRINTSCREEN

Zagrepčani Nikolina i Marko Škarika su sa svoje dve devojčice, šestogodišnjom Laurom i trogodišnjom Korinom, odlučili da Zagreb zamene Dablinom. Zbog toga nisu požalili, piše „Jutarnji“.

Advertisements

– U jednom trenutku shvatili smo da nešto moramo promeniti. Ne možemo reći da smo bili ‘teška sirotinja’ pa da je to bio podsticaj za novu životnu gastarbajtersku stranicu, ali… Oboje smo radili, ali uz dvoje dece, nakon plaćanja svih obaveza malo ili bolje rečeno premalo je ostajalo da bi nam život bio bez stresa. Doslovce smo imali baš toliko da uspemo nekako rastegnuti kune od meseca do meseca. Malo smo surfali, tražili i ‘grah’ je pao na Irsku. Sad je već prošlo gotovo tri godine od našeg prvog koraka u Dablinu i ne nameravamo se vraćati jer smo život ‘posložili’ onako kako smo želeli i u Hrvatskoj, ali nismo uspeli – objašnjavaju Nikolina i Marko.

Advertisements

Ovih su dana bili na godišnjem odmoru u Zagrebu, družili se s prijateljima, rodbinom… Neprestano ponavljaju kako je zapravo glavni razlog odlaska što su Lauri i Korini želeli da daju veću životnu šansu. Nisu videli da bi njihove ćerke mogle imati budućnost bolju od one od koje su zapravo ‘pobegli’ iz Hrvatske.

Prvi je u ‘izvidnicu’ krenuo Marko pokušavajući da otkrije koliko je od onog što su verovali da postoji u Irskoj stvarno moguće. Tih nekoliko meseci Nikolina je s devojčicama nestrpljivo čekala ishod odnosno hoće li i one, baš na dan koji su ranije isplanirali i već bili kupili avionske karte, i one za Dablin ili će Marko kupiti onu za povratak u Zagreb.

Advertisements
Loading...

– Krenuo sam doslovce na neviđeno. Nisam imao posao, rezervisao sam samo smeštaj na dve nedelje u hostelu pa šta bude… No, samo pet dana trebalo mi je da nađem posao i to preko interneta. Istina, može se i ‘pjške’ odnosno lično u bilo koju firmu odneti biografija. To važi za sve, od kafića do neke veće firme. Nakon posla, potražio sam smeštaj. Neko vreme cimeri su mi bili Italijan i Brazilac, a istovremeno sam krenuo u potragu za našim budućim stanom. Približavao se ‘dan D’, odnosno dolazak mojih cura. Nisam hteo da išta od planiranog menjamo – kaže Marko.

– Znam da mu nije bilo lako. Došao je sam u stranu zemlju, ali jako se dobro snašao i ubrzo smo bili svi na okupu u našem novom dablinskom stanu. Bila je subota kad smo stigle. Već u ponedeljak krenula sam rešavati naše papire. Verovali ili ne, bez ikakvih problema sve je bilo gotovo u jedan dan, i boravišne i moja radna dozvola, a već krajem te nedelje išla sam na razgovor za posao i odmah počela raditi – kaže Nikolina.

Dodaje da će možda neko reći da su imali sreće jer su vrlo brzo našli solidne poslove pa im se sve čini idealno. Naime, Marko radi u jednom velikom skladištu mešovite robe, a Nikolina je nakon samo dva meseca rada kao baristica u jednom coffee shopu unapređena u šeficu s većom plaćom.

Advertisements
Advertisements

– Reč je zapravo samo o tome da smo realni u očekivanjima i verovatno smo zato srećni pa se, barem zasad, ne namjravamo vratiti u Hrvatsku. Korina je u predškoli, a Laura u drugom razredu. U početku su išle u vrtić na pola vremena. Kako sam radila jutarnju smenu, a Marko poslepodnevnu, imali smo ‘prostora’ da ih i u tom međuvremenu jedno od nas čuva. Naime, privatni vrtići su skupi. Boravak od pet sati dnevno za njih dve koštao nas je 1000 eura mesečno. Tek smo kasnije saznali da smo se mogli prijaviti za subvenciju jer cena zavisi o visini plate pa smo prvih godinu dana plaćali puni iznos – objašnjava Nikolina i dodaje da je u Irskoj važno znati sva prava koja imaju porodice i deca jer ona nisu mala.

Ali, sa svojim platama mogu vrlo solidno da žive uprkos znatno većim osnovnim troškovima nego u Zagrebu.

– Možemo si priuštiti stvari koje u Hrvatskoj nismo mogli premda smo oboje radili. Na primer, možemo otići i na poneko putovanje, a i svakodnevni život nije stres jer ne moramo paziti na svaki potrošeni euro – kaže Nikolina. Irska jako brine za porodice, kažu Škarike.

Advertisements
Loading...

– U Hrvatskoj uprkos niskim primanjima nismo imali nikakva prava.Na primer, za manje od sto kuna prelazili smo cenzus za dečji doplatak. U Irskoj toga nema. Sva deca imaju doplatak, a mame nisu prisiljene raditi nego ako žele, mogu ostati kući s decom i dobivati državnu potporu – objašnjava Nikolina.

Advertisements

– Istina, prvih šest meseci nije sve baš bilo lako. Ne znaš nikoga, sve ti je zapravo nepoznanica, privikavaš se na jezik… No, verovatno je prevagnulo to što se u Irskoj nikad nismo osećali kao stranci i to od prvog dana. Nikad nas niko nije namerno zakinuo ni za što samo zato što smo stranci. Irci su vrlo otvoreni prema svakome – kažu Nikolina i Marko.

Imaju svakako i planove za koje su uvereni da su vrlo realni. Naime, baš kad su nameravali da krenu u kupovinu kuće otvorila im se jedna nova mogućnost, i to za vlastiti posao. Trenutno su u planovima za otvaranje vlastitog coffee shopa. Čekaju odgovore na neka pitanja i budu li im se svideli, vrlo brzo će imati novi posao.

Advertisements

– Zapravo nije komplikovano otvoriti svoju firmu. U pravilu moraš imati nešto novca za početak rada. No, kad je reč o prvom vlastitom biznisu, možeš se osloniti i na državu. Firma se otvara online, a država daje podršku malim preduzetnicima koji prvi put kreću u posao. Na primer, za pola godine bio bi nam plaćen najam, a celu prvu godinu oslobođeni smo plaćanja poreza. Takođe se može dobiti i podrška banke, što smo mi već načelno dogovorili – objašnjava Nikolina njihov verovatni put u biznis. Kažu da im je u početku nedostajao društveni život.

– Nismo poznavali nikoga pa smo se zato više družili nas dvoje – kažu kroz smeh Nikolina i Marko, uz dodatak – imalo je i to dobru stranu!

Međutim, od tih prvih meseci puno se toga promenilo i sad je u dablinskom domu porodice Škarika veselo. Dođu njihovi prijatelji Hrvati, ali i Irci, Italijani, Brazilci… Naime, u Irskoj je, kažu, sve više stranaca. Najviše Poljaka, kojih je toliko da su već zatražili i škole na svom jeziku, ali slede ih i Litavci, Latvijci, Rumuni…

– Kad smo došli, jedva da smo na ulici tu i tamo čuli hrvatski, a sad je to vrlo često – kaže Marko.

– Snašli smo se, zadovoljni smo. Kako trenutno stoje stvari, ne nameravamo se vratiti pre penzije! – saglasni su Marko i Nikolina. Laura i Korina vole da dođu u Hrvatsku, posetiti deda i baku, ali njihove su prijateljice u Dablinu. Zapravo, irska priča za porodicu Škariku teče vrlo srećno.