FOTO: PRINTSCREEN

U svojoj ispovesti ekskluzivno za portal Srbija Danas Veselin Šljivančanin govorio je o mnogim ličnim pitanjima, ali i otkrio do sada nepoznate detalje iz vremena provedenog u Haškom tribunalu. Takođe, otkrio nam je mnoge nove detalje svog prijateljstva i odnosa sa Slobodanom Milošević, i razjasnio kako je došlo do čuvenog pozdrava sa Gotovinom prilikom napuštanja Ševeningena.

Advertisements

Krenućemo od jednog pitanja, koje iz nekog razloga mnoge interesuje: da li se izjašnjavate kao Srbin ili Crnogorac?

Advertisements

To je već poznato, i ja to stalno ističem u svojim intervjuima, ja sam Srbin, izjašnjavam se kao Srbin. Rođen sam u toj republici koja se zvala Crna Gora, i to je tada bio deo zemlje, kao što se zove Šumadija, južna Srbija, ali nakon toga kada sam doživeo sve nepravde, naročito za vreme boravka i suđenja u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, ja sam rekao – sad svi neka govore da nisu Srbi, ja ću reći da sam Srbin. Pokušavali su da lažu i da mnogo toga ružno govore o Srbima, i ja svojim delima pokazujem šta sam i kako se osećam. Znate, možete vi da se izjašnjavate kako hoćete, ali ako vi ne činite ništa, ako ne doprinosite svom narodu i svojoj državi i ako ne volite svoju otadžbinu, ako ničim ne doprinosite, onda je svako izjašnjavanje potpuno nebitno. Ja se izjašnjavam kao Srbin i tu nema nikakvog spora.

Čini se da je danas to pitanje nekako ponovo gurnuto u prvi plan? Zašto je to tako?

Advertisements
Loading...

Mi smo u školi nekada jasno učili šta je nacija, ko smo i čiji smo, i kako se opredeljujemo. Moj unuk je rođen u Nemačkoj, ali zna da je Srbin iz Crne Gore i tako i kaže, to mu je jednostavno usađeno, a dete ima samo 3 godine.

Kada nekako uporedimo nekad i sad, čini se da ta podela ranije i nije bila toliko izražena, da se na njoj nije toliko insistiralo? Jel nam sada politika ili nešto drugo ponovo nametnula u prvi plan koji smo i čiji i kako ćemo se deliti?

Da, to jednostavno ide po modelu. Izmisle i stvori se neka veštačka tvorevina, i onda ti koji su jadni i nikakvi, oni se stalno busaju u prsa, i vazda pokušavaju da dokažu kako su oni neki posebni, Crnogorci, neka posebna nacija, što zapravo nema nikakve veze. Kada sam ja bio mlad, ja sam rođen 53. godine, i išao sam u srednju školu u Sarajevu, mene su svi zvali i prozivali – „Đe si Crnogorčino!“, a ja se nikada nisam deklarisao da sam Crnogorac. Međutim, oni su tada insistirali na tome jer su voleli taj narod, sada ga više ne vole.

Advertisements
Advertisements

Kakvo je danas stanje sa Srbima u Crnoj Gori?

Evo ispričaću vam jedan primer koji će vam najbolje odgovoriti na to pitanje. Ja sam doživeo dosta nedaća i nezgoda, i onda kada sam 2012. godine izašao na slobodu, otišao sam da posetim svoju rodnu kuću, tamo odakle su moji i odakle su mi preci i sve je bilo zapušteno. Ja sam to želeo da obnovim koliko mogu. Pronašao sam i doveo majstore, iz Mojkovca i Kolašina, da se makne korov, da malo popravimo stanje. U neko doba pozvao me je vladika Jonikije, on me je posećivao u zatvoru. Zove me i kaže kako su čuli da sam ja tu i da obnavljam malo kuću i pita da li mogu da dođu da me posete. Naravno, rekao sam da može.

Kad sam došao u svoju kuću, čitav taj kvart ljudi svi su dolazili kod mene, da pijemo rakiju i vino, zezamo se pričamo. I tako u 4 sati skidam ono moje radno odelo, pošto sam i ja radio nešto, kažem majstorima da prave pauzu, da se sve zaustavi, jer nam je danas praznik i jer nam dolazi vladika Jonikije. Kažem im da u 6 dođu na moju terasu da dočekamo vladiku i da posedimo sa njim. I sve komšije okolo obavestim da dođu, da dočekamo vladiku. U 6 se skupimo na moju terasu, samo ja i moji najbliži, stigao i vladika, a nikog okolo nema. Sve samo mir i tišina. Bila je i jedna žena koja živi u Bačkoj Topoli koja me zamolila, pitala da li bi ona mogla da dođe, da poljubi vladiki ruku, ja sam joj rekao da može naravno, da je vladika dobar čovek, a ono nema ni nje kad je vladika stigao. Dođe vreme da vladika ode, a nema nikoga. Ja pitam ženu zašto nema nikoga, gde su nestali majstori, ona kaže da ne zna. Ja ih viknem poimenično, a oni se jave iz potkrovlja. Skroz gore otišli, na treći sprat, potkrovlje kuće i tamo sede. Ja ih pitam šta tamo rade, a oni mi kažu sedimo, da vam ne smetamo. Ja ispratim vladiku, i vratim se na terasu i odjednom se ponovo pojaviše svi. Ja ih onda pitam „Je li bre ljudi, šta ovo bi, jesam li ja negde pogrešio, šta je ovo? Što ne dođoste kad je bio vladika?“. I sad mi taj jedan moj komšija koji živi tu odgovara: „Veso, lako je vama. Vi ste sad doći ovde jedno deset dana i vi odoste, i ko zna kad ćete ponovo doći. A mi ovde živimo. Da smo došli da pozdravimo vladiku, sutra bi nam otpustili decu sa posla i ovde nam više ne bi bilo života“.

Advertisements
Loading...

Ja sam za vrlo kratko vreme shvatio da u Crnoj Gori sve što pomisliš da kažeš nešto lepo o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, ti si neprijatelj. A zašto, to niko ne zna? Kad narod sam ide u tu crkvu i zovu i te vladike i popove i na krštenja i sahrane, venčanja, ne zovu druge. Ali ne smeju to da pokažu javno. Ranije smo u Crnoj Gori bili u situaciji da porodica porodicu špijunira, a sada špijuniraju članovi porodice članove porodice, da bi opstali. Nedela se prema nama i danas nastavljaju. Ja znam još kad sam bio oficir, moji su vojnici morali da nose dve kape. Jednu uniforme koju smo nosili i drugu srpsku, da se ne ubijamo međusobno. Glavni cilj neprijatelja je upravo to da nas zavade, da se Srbi kolju između sebe. Njima smeta sve što je pravoslavno, što je dobro. Ja sam sve to okusio na svojim leđima. To vreme nije prošlo. Danas ponovo traže neke koji će to uraditi. Ne svađaju se ni Hrvati, ni muslimani, ni Šiptari, samo Srbi.

Advertisements

Da li je takva situacija bila i u Ševeningenu?

Da, tako je. Oni se mrze uzmeđu sebe, ali se ne svađaju. Evo na primer, kad već pričamo o Albancima, Ramuš Haradinaj nije smeo da se pojavi tamo gde su Tačijevi u zatvoru. Oni su jako mrzeli jedan drugog, ali oni nikako neće da se svađaju između sebe, to se ne događa, a naši su se svađali.

Advertisements

Evo sada ste i sami načeli tu temu. Recite nam kakav ste odnos u zatvoru imali sa Hrvatima i muslimanima? Šta je tačno od svega onoga što smo čitali i o čemu se toliko pričalo u medijima?

Evo da vam kažem iz prve ruke. O meni su svašta pričali. Kada tek dođeš u zatvor, svi se solidarišu, svi se trude da vam olakšaju, da vam nešto pomognu. Ali, da vam kažem, mene su tamo svi poštovali. Nisam se nešto posebno sa nekim posvađao. Ne znam da li su me oni voleli, ali su me poštovali. Znate, u zatvoru vlada zakon jačega. Dok je u zatvoru bio moj kapetan, Miroslav Radić, mi smo najpre bili zajedno. Kada je on otišao, mene su smestili sa šestoricom Šiptara i još dvojicom, milim da su bili neki iz Ruande. Ja sam bio u takvoj situaciji da sam u jednoj prilici gotovo morao da udarim jednog od njih, od tih Albanaca. Mislio sam da će nakon toga uslediti njihova osveta. Tada je došao Ramuš Haradinaj i rekao mi: „Gospodine Šljivančanin, nemojte da se sekirate, nijedan Albanac se neće okrenuti protiv vas, i mi smo hteli da ga bijemo“. A taj je zaista bio užasan čovek, nevaspitan, nekulturan, pravi zlikovac. U njemu nije bilo ničega osećajnog, ljudskog, nije se jednostavno ponašao kao čovek. Ja sam sa njima ostao sam na tom spratu i tako sam živeo. Zašto su me poštovali ja ne znam. Ja sam rekao da sam se izljubio sa Gotovinom kad sam pošao iz zatvora, i to je tačno, i objasniću vam i zašto.

Istina o odnosu sa Gotovinom

Kada je Gotovina doveden u zatvor bilo je glavno pitanje među zatvorenicima kakav će biti susret Šljivančanina i Gotovine. Ja pamtim jednu situaciju, trebali smo da igramo u sali mali fudbal. Podelili smo se na timove, kao Srbi protiv Hrvata. Ja sam izabrao neku svoju ekipu, sa kojom sam ja želeo da igram. Igrali smo protiv Hrvata, i mene je tad prvi put začudio Gotovina, ja sam ga tad prvi put sreo uživo. Dajem vam časnu reč, on se toliko trudio da se izvinjava ako me i nekad faulira. Još pre početka te naše utakmice ja sam stao na sred sale i rekao: „Slušajte ljudi ja sam malo nezgrapan i nezgodan, pa kad se okrećem meni ruke mašu, ja sam igrao košarku, nisam dobar fudbaler, pa ako nekog udarim nemojte da se ljutite i nemojte mnogo da mi prilazite“. Tako sam nastupao, u tom stilu. Međutim, on je bio izuzetno prema meni korektan. Ne samo on, nego mnogi Hrvati.

Recimo kad su mene jednom napali svi i moji Srbi, to je bilo prilikom jedne šetnje kad smo nešto raspravljali, uvek smo sve raspravljali u šetnji, a ne u prostorijama, jer se tamo sve snima, a na tom prostoru gde se šetamo, snima se malo manje. Mene su premestili na jedan sprat gde su bili i Hrvati i Šiptari i muslimani, ja sam bio došljak, pa sam im valjda smetao i onda smo se jednom baš posvađali. Svađa je bila oko streljanja kragujevačkih đaka. Ja cenim sve što je bilo u toku svih zadataka i svih ratova, i ne može se zaboraviti da su nam veliko zlo naneli Nemci u Kragujevcu kada su nam ubili nevinu decu i đake. Mene su napali moji Srbi, i rekli su tada da su to sve učinili partizani. Podržali su ih i muslimani i Šiptari, kao, priča je bila da su najgori ljudi bili partizani. Priča je bila da su se partizani sakrili u šumu i da su iz šume pomalo napadali Nemce jer su ubili nekoga, a oni su bežali. Ostavili su nejač u selima, a onda su ti Nemci došli i iz osvete uzeli i pobili tu nejač.

Mene je to jako razbesnelo i rekao sam, sećam se tada je bila kiša i sedeli smo pod nadstrešnicom nekom, ja sam rekao da sa takvim ljudima neću da sedim, i da idem kao samotnjak po kiši. Pitao sam ih šta će nemački vojnik u Kragujevcu. Jedino se našao gospodin Prlić, Hrvat, koji je stao u moju odbranu i rekao: „Slušajte gospodo, sram vas bilo, pa jedino vam Šljivančanin govori istinu. Vi njega svi napadate, a on je za vas Bog i vi svi treba da ga poštujete, da ga cenite, da ga slavite svi“. Prlić, on je Hrvat, razumete, bio je predsednik neke hrvatske vlade. I kada sam to rekao da sam se poljubio sa Gotovinom kad sam kretao iz Ševeningena, to je tačno, znate, mene su krijući pustili iz zatvora.

Još kad sam prvi put dobio presudu, ja sam trebao da odem iz zatvora. Ja sam osuđen i meni je isteklo tih pet godina. Tad se cela Hrvatska digla na noge, došli su demonstranti u Hag, to je bila plaćena propaganda, čak četiri čarter linije njihove avionske kompanije sa demonstrantima je došlo, i kad ja napišem pismo tom predsedniku suda, oni neće da mi odgovore. I drže me tako do decembra meseca, a u septembru izašla presuda. Bespravno me drže u zatvoru.

Advertisements
Advertisements

Kako su vam objasnili, jesu li rekli nešto za to vreme od septembra do decembra, to je gotovo 3 meseca?

Ništa, jednostavno ne odgovaraju. Razumete, nema nikakvog odgovora. I ja sad tako čekam, šta ćete drugo, možete vi da se ubijete, da se bunite, svejedno je. U decembru mi tako donesu odluku da me pustaju na takozvanu privremenu slobodu, pod nekim uslovima, jer je ta presuda kao punosnažna tek kad se žalbeni postupak sprovede. Ja sam onda došao krijući iz zatvora: dođe uveče taj upravnik zatvora koji treba da me odvede i saopšti mi da će me ujutru odveti pod tim uslovima i odem. Posle sam bio ponovo osuđen, pa sam se bunio i dobio sam, duga je to priča. I sad je trebalo ponovo da idem kući, a oni ništa ne govore i onda uveče u 21 sat dolazi upravnik zatvora i donosi moj kofer i kaže: „Gospodine Šljivančanin, vi sutra idete kući. Doneo sam vam kofer da se spakujete i sutra kad vas otvorimo imate 15 minuta da krenete“. Ja mu kažem „Gospodite upravniče, pa jel mogu ja da se pozdravim sa ljudima, ja sam proveo godine i godine ovde“, ima običaj znate da se kupi nešto da se časti. Gotovina je tad bio osuđen i dobio kaznu dvadeset i nešto godina, i od tad kad je dobio kaznu više nije izlazio, bio je stalno zabarikadiran u ćeliji tamo na trećem spratu. I ja idem sad tamo da se pozdravim, oni me požuruju sve vreme. Ja dođem, a stražar taj mi kaže da mogu sa svima, da me oni čekaju, da je samo Gotovina zaključan u ćeliji i da neće ni sa kim da komunicira. Ja kažem, sećam se neki Jan je to bio, kažem „Jan, otvori bre ćeliju, nemoj da razvalim vrata, hoću da se pozdravim, otvori ćeliju“. Stražar otvara ćeliju, a unutra Gotovina, sve spustio, zamračio, leži u krevetu, i ja, kako sam onako baš snažno udario na vrata, i kažem ja njemu „Gospodine Ante, evo ja sam došao da se pozdravimo, jer ja idem iz zatvora“. A on je đipio iz kreveta, skočio je tako snažno, i samo me uhvati za vrat, obesi se o mene i kaže „Hvala vam što me niste zaboravili, ja sam upoznao jednog izuzetno dobrog čoveka i uvek bi voleo sa vama da se sretnem“. Izljubili smo se, rekao sam mu da mu želim svako dobro i tako smo se rastali. Eto, to su bili takvi odnosi.

To što su oni bili zločinci, što su ubijali žene, decu, narod, to je njihov problem. Ja se i danas toga ničega ne bojim, niti plašim, idem normalno, krećem se. Ja generalno nisam imao nekih problema. Jedino pri kraju to, kada je već donesena odluka da se ide kući Čermak, znate oni su snimili film o meni, kako sam ja najveći zlikovac Hrvatske, sve to što su slušali na suđenju, oni su napravili dokumentarni film. Oni ne priznaju to što je sud rekao, nego sad na osnovu filma oni mene osuđuju da sam ja jedini naneo zla hrvatskoj državi, i da mene treba staviti na doživotnu robiju, i onda je Čermak i sa tim njihovim istomišljenikom, našim čovekom, komentarisali su kako sam ja mogao da izbegnem tako nešto, doživotnu robiju. A to za šta su oni mene optužili, to nisu zločini, to što ja volim našu zemlju, što volim svoju vojsku, što volim svoje vojnike, to je prirodno, to nisu zločini. Oni su predstavili to kao zločine, to što ja kažem da sam Srbin i što volim svoj narod.

Kakav ste odnos imali sa gospodinom Miloševićem?

Milošević je uglavnom bio rezervisan prema ljudima, a sa mnom je bio uspostavio vrlo korektan odnos, i mogu eto da se pohvalim to vreme koje sam proveo sa njim, izlazili smo u šetnje. On je obično šetao nekad sa mnom i pričali smo o raznim temama. Stekao je poverenje u mene. I evo recimo njegove izreke, u šetnji se svašta priča pa smo jednom analizirali i neke ljude koji neće da dođu da svedoče za njega, a bili su njegovi saradnici koji ga sada izbegavaju, on mi je rekao „Pa Šljivo, bolje je tri dana živeti časno pa makar na mukama umro, nego 10 godina živeti besčasno. Ja verujem da ćeš i ti tako“. I njemu su verovatno nešto nudili, isto kao što su i meni, i svakom oni nude tamo neke saradnje i dogovore, ali vam nude da lažete. A kako mogu da lažem, kako mogu da lažem i da sutra dođem i gledam vam u oči.

Njegovo ponašanje u zatvoru je bilo dostojanstveno, i on je, po meni, imao najgore uslove od svih nas u zatvoru, ja sam jedno vreme imao delimično uslove kao on, zato što sam ja uhapšen, nisam se dobrovoljno predao. Ja sam bio jedini uhapšen u to vreme u zatvoru, i Milošević, ovi su svi ostali otišli dobrovoljno. Posle su uhapsili Kradžića i Mladića. Milošević je imao stalno samo nadgledanu posetu, sve je imao nadgledano, sve prisluškivano, i samo to da imate tako, ja znam kako je, ja sam jedno vreme imao tu nadgledanu posetu, to znači da kad vam neko dođe u posetu, stalno ste pod kamerama, i još plus odrede dve žene Hrvatice koje slušaju i prevode šta vi pričate i neće da izađu iz te prostorije, nego borave sa vašom posetom u toj prostoriji. Naravno da se osećate malo nelagodno, ali to meni ništa nije ni smetalo, šta me briga, ja pričam, ali vas svakako malo boli. Milošević je imao to, i onda, na primer, on nije smeo da ide na sport, ja sam ga vodio na sport, zato što su mu pretili, a tamo u halama, dolazi do svađa, tuča…

Ko mu je najviše pretio?

Pretili su mu mnogi, Šiptari, muslimani…Hrvati su ga poštovali, pretili su mu čak i mnogi naši iz Republike Srpske, a ovi Srbi odavde, oni nekako nisu ni želeli da dođu sa njim u kontakt kao što su ovi njegovi koji su bili veći rukovodioci, pa oni skoro da nisu ni išli na sport kad on ide. Ja sam tražio od njega da ide da bi čovek malo šetao, i eto, na primer, izaberem da igramo odbojku, zato što tu nema kontakta. Kažem Slobi da bude na mreži i izaberem svoju ekipu, a uvek mora u protivničkoj ekipi da bude i Šiptara i muslimana, i ja njima kažem da je Slobo prvi put ovde i servira, igraće se sve dok Slobo ne prebaci loptu preko mreže i tek onda počinje borba za poen. I oni ništa, a onda se nađe Srbin koji kaže da otkako sam ja tu da hoću da uvodim nekakva nova pravila, da idem sa Slobom da uvežbavam… Ja se ne ljutim, i igramo dalje, on ne sme da prekine. Slobo servira i neprijatno mu, a ja mu kažem ne, ne, serviraj sve dok prebaciš.

Na osnovu ovoga što ste nam sada ispričali, jel možemo nekako da zaključimo, da smo uvek sebi bili najveći neprijatelji?

Pa nismo uvek, ali bili smo nekad zbog pojedinaca, ne kažem ja, imate mnogo dobrih i čestitih ljudi, to su samo uvek pojedini izrodi i negativni ljudi koji mrze same sebe, pa onda posle mrze i druge. Ne možemi mi da se ljutimo na narod i na Slobodana Miloševića, predsednika, jer on je, hteli mi to ili ne hteli, bio naš predsednik, pa eto, takav kakav je, a bio je legalan, izabrao ga je narod na izborima. E sad svi bismo mi hteli, možda i ja mislim da sam bio bolji i da bih ja to bolje od njega, možda neko drugi misli da je bolji… Jednostavno je, prijavi se tamo, pa neka te izaberu, pa idi… Ali, ti moraš kao instituciju čoveka da poštuješ, i da znaš da je to bio šef tvoje države i ti tu instituciju poštuj. Nema veze, smenjen je, smenjen je i zdravo, to je to. Ne moraš ti ni da titraš njemu, da klečiš na kolenima, ali zaštiti ga ako možeš.

Advertisements
Advertisements

Kada u svojoj knjizi opisujete kako su vas hapsili, kažete: „…čuo sam Vulina, Vučića i Pelevića pozivali su ljude da ostanu i da se ne plaše“. Kakav je odnos sadašnje vlasti prema jednom Veselinu Šljivančaninu koji je sada u Srbiji, a koji je bio i u Hagu?

Među prvima koji su došli da me brane, pored mnogih đaka, učenika, moje rodbine, prijatelja, mog brata koji je tu bio prvi, da ne pominjem svoje ćerke, brata od strica, među prvim ljudima koje sam video da je došao bio je gospodin Vulin i gospodin Vučić. Oni su došli prvi. I Vulin je na vratima vezao žicu, ja sam gledao to sve. Ja sam imao oružje, bombe, moja ćerka je bila mala i skočila je na mene, i legla je na mene i rekla „Tata ja ti ne dam ovo oružje“. Ona je bila sa jednom devojčicom koja je učila engleski jezik tu u sobi kod nas, a ja sam otišao da se istuširam pošto sam već znao da ću da idem. Znao sam ja da me jure i da me prate, ali sam i znao da ne mogu stalno da se oduprem svemu tome, jer su bili svuda. Ja sam uvek, ne samo Vučiću, Vulinu i Preleviću, nego i mnogima drugima dužnik, svim tim ljudima. Postoji i snimak moga hapšenja na kojem se mogu videti mnogi ljudi, Vulin je čak i ležao u zatvoru, a ja njega tada nisam poznavao. Na promociji moje knjige u Temerinu, kad su me zvali 2012. godine, kad sam došao iz zatvora, baš te godine pravili su promociju knjige „Branio sam istinu““, rekli su mi da je došao gospodin Vulin i da želi da drži govor i pitali me da li mi to smeta. Ja sam im rekao da su oni organizatori i da je ta odluka njihova. On je održao tako lep govor tada. Rekao je kako nikada nije sreo uživo Veselina Šljivančanina, ali kako zna moje reči, počeo je da ponavlja to što sam ja izgovarao, i rekao je kako je zbog toga tu. Održao je vrlo lep govor.

Sve dok nije došlo do promene vlasti 2012, a posebno 2016. godine, i ja i mnogi drugi ljudi koji su bili u tom Međunarodnom sudu u Hagu, osuđivani smo, nismo imali pravo da se pojavljujemo, iako smo sve za šta smo osuđeni odležali. Od promene vlasti promenilo se sve, ne samo prema meni, nego prema svima, ja živim potpuno normalno. Ja ništa ne tražim, meni su moji borci i invalidi doneli listu od 10 hiljada potpisa da idem u Skupštinu, ja nisam hteo. Čak sam morao da vodim i mog advokata na sastanke, da im objašnjavam da to nije za njih dobro. Ja sam im rekao da bi meni bilo lepo da ja tamo budem poslanik, da primam platu, ali da ja ne mogu da im pomognem jer će mene svi da napadaju, ja znam kako je to. Govoriće kako sam ja suđen, pričaće o meni, i da je zato bolje da izaberemo nekog mladog čoveka i da ga podučimo kako treba. Onda sam odneo tu listu gospodinu Vučiću i rekao da mu verujem, da se bori i da pomogne ovim ljudima, da ja odustajem od mog poslaničkog mandata i da ja neću u Skupštinu. Doneo sam mu listu svih koji bi glasali za mene, moji borci, invalidi, dobrovoljci i tako dalje. Ja se družim, idem svugde gde mogu, objašnjavam ljudima što mogu, pomažem im ono što mogu, i mogu vam reći da ima mnogo časnih primera među našim narodom.

I za kraj, da možete da vratite vreme, da li biste promenili nešto? Jel biste opet isto sve uradili?

Ja sam čak napisao to u mojoj knjizi. Možda ja nisam izabrao najbolji poziv koji postoji, ali za mene to jeste najbolji put. Ja bih opet išao da budem oficir, ponovo bih radio časno, ponovo bih voleo da budem u jedinicam u kojim sam bio. I ti ljudi su meni pomagali, ali ja verujem da sam i ja mojim stavovima i ponašanjem doprineo mnogo tome, da sam vaspitao mnoge generacije, časnih i dobrih ljudi koji i dan danas kad me sretaju ponose se što su bili kod mene i ničega se ne stide.

Da li možete reći da je to vaš najveći uspeh?

Da, zato je sve to bilo i toliko teško i naporno, ali nekako, iako možda ima što šta bolje, ja sam se bio u to uživeo, radio sam časno, i lepo je biti sa mladim ljudima i vaspitavati mlade ljude. To je najbitnije.