Foto: Jutjub/Printskrin

Kada Sveti apostol Petar završi svoj zemaljski život i bi pozvan na Nebo, Gospod mu predade nebeske ključeve od rajskih vrata. Sa svesrdnom sveštenom revnošću Sveti apostol je obavljao svoju uzvišenu službu otključavajući vrata raja za duše onih ljudi koji svojim zemaljskim životom i rešenjem Svevišnjeg Pravednog Sudije zaslužuju nebeska blaženstva. I tako je to mnogo godina išlo svojim ustaljenim i uobičajenim tokom.

Ali jednom apostol Petar sav uznemiren dolazi Gospodu Bogu, celivajući skute Njegove svetlosne haljine, govori: „Gospode, neka me mimoiđe gnjev Tvoj! Moram Ti objasniti svoju uznemirenost. Evo ima već mnogo dana kako u presvetlom raju Tvom primećujem neke ljude koje ja nisam pustio unutra na rajska vrata. Ne mogu sebi da objasnim na koji su se način oni uvukli tamo. I lica njihova nikako ne liče mnogo na lica pravednika. Bojim se, da nisu posredi neke đavolove podvale. On i sluge njegove sposobni su za sva moguća lukavstva. No znajući da su ključevi svagda kod mene i da drugog ulaza nema, ja sam neprestano u nedoumici pa čak i tuzi.“

Gospod odgovori: „Tvoja je služba i tvoja odgovornost. Motri pažljivo na one što ulaze u raj, pa neće biti nezvanih gostiju.“ Prođe nekoliko dana, kad eto opet apostola k Savaotu: „Bože veliki i milosrdni, ta svakog dana se sve više i više tuđih ljudi prokrada, ne znam kojim putem, preko rajske ograde. Obraćam se Tvojoj mudrosti i vlasti. Ja sam nemoćan, i mudrost je moja ništavna. Ti si jedini Sveznajući.“

Tada Bog reče: „Hajde za Mnom, Sveti Petre. Obiđimo zajedno sve krajeve raja, i sami ispitajmo šta je uzrok tim pojavama, koje su izazvale u tebi tako mnogo opravdane i pohvalne uznemirenosti. Hajdemo!“

I tako oni krenuše. Napred Gospod, za Njim apostol. Dugo su išli, čak sustadoše. Najzad stigoše do narandžaste šumice, i kroz njene grane primetiše nečiju plavu rizu. Oprezno se privukoše bliže, i šta ugledaše? Pod gorom, na zelenom proplanku, zasutom belim radama, stoji Presveta Djeva i gleda dole sa ivice duboke provalije, odakle se vidi zemlja i svi ljudi. A u rukama Prečiste tanane, jedva vidljive lestvice, izatkane od najtanje plave svile.

Iz provalije čuju se žudni jauci, čuju se paćeničke, plamene molbe. I gle odjednom Prečista spušta svoje paučinaste lestvice. One se odmotavaju, padaju dole, i jedan za drugim ulaze po njima na proplanak jadni, izmučeni, premoreni, zaboravljeni ljudi, muškarci i žene, i bojažljivo iščezavaju u rajske bašte, cvećarnike i šume.

I posle svakog spasenog Presveta Vladičica podiže uvis svoje prekrasne ruke i govori umiljato: „Gospode moj i Bože, Ti sve vidiš, čuješ i znaš. Po neizrecivom milosrđu Svom oprosti mi što narušavam mudri poredak Tvog presvetog raja. Ali ja sam živela na zemlji, i sama sam majka. Mogu li da odbijem majku koja moli za sina? I nisam li ja majka vascelog slabog, stradalnog čovečanstva? Oprosti meni greh moj.“ Tada Gospod spusti svemoćnu ruku Svoju na rame apostola Petra i reče: „Povucimo se odavde tiho. Nemamo ovde nikakva posla…“

Autor: Nikolaj Ljeskov
Preveo sa ruskog Sveti otac Justin (Popović)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!