Foto: Wikimedia Commons/Politička povijest Hrvatske, Josip Horvat, 1989

Pre tačno 100 godina Hrvati su klicali: Braćo srcu našem najmilija, neumrli vitezovi srpski! Dobro nam došli nepobjedivi sokolovi naši! Dobro nam došli osloboditelji naši, ponosni naš cvijete, najljepši i najmiliji. Blagosloven bio čas kada vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila!

U jeku stalnih pokušaja da se odnosi između Srbije i Hrvatske drže na ivici noža, koji se neprestano oštri i kojim se neprestano preti, gotovo da svi zaboravljaju da je upravo ova 2018. godina jedna od onih koje su najsnažnije obeležile odnose između Srba i Hrvata. I da se upravo ove godine obeležava (iako će se teško naći organizator obeležavanja – prim ur.) tačno jedan vek otkako je srpska vojska trijumfalno umarširala u Zagreb, oslobađajući tako hrvatsku prestonicu od strane tiranije.

Druga decenija XX veka u ozbiljnoj je konkurenciji da bude proglašena za najtežu u prethodnih dvesta godina; kolje se po tome sa petom i desetom. Međutim, ona je bez sumnja najtrijumfalnija od svih naših modernih dekada, jer ma koliko da je bila strašna i smrtonosna za nas, okončala se pobedom (na neki način simbolično) krunisanom ulaskom srpskih trupa u Zagreb, prestonicu bivše Kraljevine Hrvatske-Slavonije, konstitutivnog dela Austrougarske monarhije.

Do toga je došlo na sledeći način. Kraj 1918. godine doneo je slom Centralnih sila na svim frontovima, i premda je ključna bila propast njihovih ofanziva na Zapadnom frontu nakon ulaska Amerike u sukob i nemogućnošću daljeg vođenja rata zbog materijalne iscrpljenosti Nemačkog carstva, do sloma je došlo i ofanzivom saveznika, pre svega Srpske vojske, na Solunskom frontu. (Inače, Solunski front je formiran 1916. godine, zbog propasti Srbije; naime, savezničke trupe su počele da se koncentrišu tu da bi nam pomogle u predstojećoj najezdi Nemaca i Austrougara, ali smo mi pali pre nego što su oni uspeli da nam se priključe, pa je umesto toga formiran front.)

Teritorije na krajnjem jugu sada već pokojne Austrougarske, naseljene Južnim Slovenima, u prvom redu Srbima, Hrvatima i Slovencima, formirale su oktobra meseca međunarodno nepriznatu Državu Slovenaca, Hrvata i Srba na čelu sa Narodnim većem.

Foto: Wikipedia

Do proglašenja je došlo u Ljubljani, prvi predsednik je bio Slovenac Anton Korošec (kasnije jedini jugoslovenski premijer koji nije bio srpske nacionalnosti), a potpredsednici su bili Srbin Svetozar Pribićević i Hrvat Ante Pavelić (ne taj Ante Pavelić, već onaj normalniji Ante Pavelić, zubar i kasniji predsednik senata Kraljevine Jugoslavije).

Mesec dana kasnije, Narodno veće je proglasilo ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom, a to je 1. decembra potvrdio i regent Aleksandar. Nastalo je Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, a pet dana kasnije srpski armejci umarširali su u Zagreb. Zanimljivo je to što je već novembra meseca, Narodno veće je iz Zagreba tražilo ulazak srpskih trupa u DSHS kako bi se obnovio red i mir, i to sledećim rečima:

„U bivšoj austrougarskoj vojsci jesu disciplina i red posve uništeni: Država Slovenaca, Hrvata i Srba stoji pred opasnošću da bude poharana od vraćajućih se četa sa bojišta (odnosno Hrvata iz austrougarske vojske; prim. nov.). Vlada srpske države se umoljava da što skorije pošalje svoje čete. Brzi odgovor se umoljanja.“

Poput Zagreba, i u Rijeci je srpskim vojnicima iz 2. bataljona 5. pešadijskog puka Drinske divizije priređen veličanstveni doček, kao i u Splitu, 20. novembra, kada je u grad ušao 2. bataljon 13. pešadijskog puka Timočke divizije. Na pristaništu je oko 20.000 meštana dočekivalo vojnike s povicima: „Živjela Srpska vojska! Živjela Jugoslavija!”

Vođa hrvatske Pučke stranke dr Josip Smodlaka ovim rečima ih je pozdravio: „Braćo srcu našem najmilija, neumrli vitezovi srpski! Dobro nam došli nepobjedivi sokolovi naši! Dobro nam došli osloboditelji naši, ponosni naš cvijete, najljepši i najmiliji. Blagosloven bio čas kada vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila! Blagoslovene majke koje vas rodiše! Blagoslovena kolijevka koja vas je odnjihala! Blagosloveni opustjeli domovi vaši, koji se u crno zaviše da nama uzmogne sinuti ovo zlatno sunce slobode, što nas sada obasjava. Koliko smo čeznuli za ovim časom…! Zajedno sa vama kličemo onome koji vas je pripremio za pobjede, vrhovnome vođi vašemu, unuku Velikog Vožda Karađorđa, Kralju vašemu i našemu. Da živi Kralj Petar! Da živi Srpska vojska”! Sve ostalo je istorija. Ponešto je i sadašnjost.

(Izvor: Telegraf)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!