FOTO: WIKIPEDIA

Vid Banić, školovani stolarski tehničar iz Virovitice, poput mnogih je iz Hrvatske trbuhom za kruhom otišao u inostranstvo, tačnije u Nemačku. No, kako piše Virovitički list, tamo nije pronašao „obećanu zemlju“ već je otkrio da je i tamo sreća usko vezana u primanja.

Advertisements

– U inostranstvu zavisi koji posao radite, jeste li sami ili imate porodicu. Sve to utiče na to hoćete li s poslom napolju biti zadovoljni ili će vam on biti razočaranje, kao što je meni, rekao je Banić.

Advertisements

Virovitičanin je četiri meseca kao dostavljač paketa radio u nemačkim gradovima Hannoveru i Karlsruheu. Do posla je došao putem jedne agencije koja služi kao hrvatski posrednik između domaće radne snage i nemačkih firmi.

– U proseku sam imao oko 200 do 250 paketa i radio oko 16 sati dnevno – rekao je Banić.

Advertisements
Loading...

Kombi za dostavu je vozio sam, komunicirao je s klijentima na nemačkom, a mobilni telefon mu je bio uključen 24 sata na dan. Zajedno s kolegama radnicima živeo je u trosobnom stanu. Svaki od šestorice plaćao je po 200 evra mesečno za smeštaj. Samome, ostajalo je za životne potrebe.

Međutim, kada je poželeo da s njim dođu da žive supruga i dvoje male dece izračunao je da mu plata koju zarađuje kao dostavljač paketa neće biti dovoljna za život.

– Stanarina je u Nemačkoj jako skupa, za nas četvero trebalo bi nam oko hiljadu evra samo za stanarinu s režijama, a moja se plata u najboljem slučaju kreće do 1400 eura. Supruga, koja u (Hrvatskoj) ima stalan posao, budući da je majka dvoje djece koja još ne idu u školu, u Nemačkoj može raditi samo na pola radnog vremena, odnosno najviše četiri sata. Živeti samo od moje plate, ne bi nam bilo dovoljno – objašnjava Banić. On objašnjava da pored toga što bi ceo dan bio van kuće sa tom platom porodica ne bi mogla da preživi.

Advertisements
Advertisements

Porodica Banić je stoga odlučila da svoj život nastavi u Hrvatskoj. I nisu bili jedini. S Vidom se u Hrvatsku vratilo i dvadesetak drugih kolega, mahom porodičnih poznanika.