FOTO: FREEPIK

„Što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja.“ Ove reči Spasiteljeve izražavaju samu suštinu hrišćanskog gledišta o razvodu braka. Toliko su jasne, da im nikakvo tumačenje nije potrebno. Crkva je do danas ostala verna Hristovom učenju, budući da za hrišćane ne postoji važniji zakon od jevanđelskih reči Gospodnjih.

Advertisements

Brak dakle predstavlja neraskidivu vezu. Bračna pravila Srpske Pravoslavne Crkve samo ponavljaju da je pravoslavni brak „doživotna duhovna i telesna veza“ (član 1). „Postoji samo jedan zakonit razlog za razvod, kaže sv. Teofan Zatvornik: neverstvo supružnika“. A sveti Kozma Etolski veli:„Vlast da se rastavljate nemate, i jedino vas smrt i blud mogu razdvojiti“. Naš najpoznatiji stari stručnjak za crkveno pravo, ep. DalmatinskiNikodim (Milaš), kaže da se brak završava samo smrću ili fizičkom ili duhovnom. Prema tome, razvod hrišćanskog braka predstavljazapravo samo konstataciju duhovne smrti. A kako do tesmrti dolazi?

Advertisements

Rekli smo da je preljuba osnovni uzrok za razvod braka koji Crkva priznaje i ujedno jedini koji postoji u Svetom Pismu Novog Zaveta: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini preljubu (Mt. 19,9). Sveti Oci vele da su muž i žena dužni da odu arhijereju da ih rastavi ako se dogodi da žena padne sa drugim muškarcem ili muž sa drugom ženom. Sledeći uzrok predstavlja odstupanje jednog bračnog druga od hrišćanske vere. Oba pomenuta uzroka mogu se podvesti pod ono što episkop Nikodim Milaš naziva prestankom braka usled duhovne smrti. Sve ostale uzroke Crkva je uvela nešto kasnije, pod uticajem građanskog zakonodavstva. Ali ni naredni uzrok za razvod braka u duhovnom pogledu nije ništa manje strašan od prethodnih. To je rađenje o glavi bračnom drugu.

Takođe, brak se može razvesti krivicomžene ako je ona hotimično, bez opravdanih i veoma restriktivnoodređenih zdravstvenih razloga (očuvanje njenog života), izvršila pobačaj, budući da kanoni pobačaj izjednačavaju sa ubistvom, ilipak ako hotimično i trajno sprečava svoje oplođenje, pošto je timeosujećen cilj braka, a to je potpuna životna zajednica i rađanje ivaspitavanje dece. Sem toga, Crkva kao uzrok za razvod braka priznajei zlobno napuštanje bračnog druga. Brak se može razvesti iusled moralne pokvarenosti jednog bračnog druga. To je na primerslučaj kada neko namerno i stalno zlostavlja svog bračnog druga,čineći mu zajednički život potpuno nepodnošljivim. Svi pomenutiuzroci podrazumevaju postojanje krivice jednog bračnog druga.

Loading...

Postoje i dva brakorazvodna uzroka kod kojih nema krivice, ato su nestanak bračnog druga, kada o njemu nema nikakvih vesti najmanje godinu dana, jer se tada može pretpostaviti da je nastupila smrt, kao i telesna i duševna bolest, koju kanoni ne poznaju kao uzrok, ali postoji u crkvenim Bračnim pravilima. U pitanju je neizlečivo ludilo koje onemogućava zajednički život i predstavlja smrtnu pretnju za drugog bračnog druga. Pravoslavna Crkva ne poznaje sporazumni razvod braka. Kao što smo rekli, osim u slučaju nestanka bračnog druga ili njegove duševne bolesti, uvek postoji strana koja je kriva za razvod i koja se osuđuje na crkvenu kaznu, te stoga ne može da stupi u drugi brak dok kazna traje.

Postoji još jedan brakorazvodni uzrok, koji se u praksi doduše veoma retko javlja, a propisan je 53. pravilom Trulskog sabora. Ovde je zapravo reč o smetnji za zaključenje braka i to neuklonjivoj. Desi li se pak to, pomenuto pravilo štiti duhovno srodstvo i zahteva da se razvede takav brak između udovice i onoga ko je kršteni kum njenog deteta. Jedini slučajevi kada brak može da bude razveden praktično sporazumom supružnika jesu stupanje u monaštvo ili rukopoloženje za episkopa. Tu se traži dobrovoljni pismeni pristanak drugog bračnog druga.

Još jedno interesantno pitanje: da li je u slučaju preljube razvod obavezan? Ovo pitanje razmatra se već u Jerminom Pastiru, starohrišćanskoj proročkoj knjizi sa početka drugog veka. Evo šta tamo piše: „Gospodine, ako neko ima ženu verujuću u Gospodu i nađe je u nekoj preljubi, da li greši muž ako i dalje živi sa njom? Ako muž sazna za njen greh i žena se ne pokaje nego ostane u bludu svome, a muž i dalje živi sa njom, biva kriv za njen greh i saučesnik u preljubi njenoj. Šta će onda učiniti muž ako žena ostane uporna u toj strasti? – Neka je otpusti, a on neka ostane sam. Ako pak on otpustivši ženu oženi se drugom, i sam čini preljubu. – A ako Gospodine posle otpuštanja žene, pokaje se žena i htedne da se vrati svome mužu, zar neće biti primljena?

Advertisements
Advertisements

Hoće, jer ako je muž ne primi, greši i navlači na sebe veliki greh; nego treba primiti onoga koji pogreši pa se pokaje, ali ne mnogo puta, jer slugama Božijim pokajanje je jedno. Dakle, radi pokajanja muž ne treba ponovo da se ženi“. A evo šta o tom pitanju kaže sv. Kozma Etolski: „Ali i onaj o koga se žena ogrešila, a on se ne rastavi od nje, ima platu za svoju dušu. Zar postoji način da se tvoja žena kurva sa drugim, a ti da joj oprostiš? Postoji.“ Dalje sveti Kozma preporučuje mužu da oprosti preljubu ako ju je žena uz krajnje smirenje i pokajanje odmah sama priznala; u suprotnom ne.

Samo sveštenik ni u kom slučaju nema prava da svojoj ženi oprosti preljubu, a kada bi to i učinio, odgovarao bi za crkveni prestup i bio bi lišen sveštenstva. No, i pored ovako jasnog stava Crkve o braku i njegovom razvodu, krize hrišćanskih brakova danas predstavljaju realnost. Ovoprvenstveno stoga, što u brak često stupaju nezrele i nepripremljene ličnosti, samovoljne i nespremne na žrtvu. Kada prođe romantična faza zaljubljenosti i kada se supružnici suoče sa problemima svakodnevnog života, oni se „ohlade“ i život u zajednici postane im „dosadan“ i „suviše naporan“. Bračni drugovi se udaljavaju i zaboravljaju da su ikada osećali ljubav jedno prema drugom. Jer brak se danas, delom i zahvaljujući laičkom zakonodavstvu, doživljava kao formalna zajednica koja traje dok za njom postoji interes emotivni, praktični, materijalni a onda se jednostrano ili dogovorno može raskinuti. Ljudi su navikli da ugađaju sebi i da život uređuju onako kako im odgovara. Zašto bih ostao na poslu koji mi ne donosi dovoljno novca, zašto bih ostao u partiji čije su šanse na izborima male, zašto bih ostao u braku kojim nisam zadovoljan? Sam upravljam svojim životom, neću da budem robkonvencija … Jedan savremeni bogoslov piše:

„Radi se o načinu života koji se danas u potpunosti okreće oko jedinke i koji izgleda isključuje mogućnost nadilaženja individualizma. Odnosi među ljudima sveli su se na potčinjavanje: ili potčinjavaš ili bivaš potčinjen“. Život se odvija brzo. Osoba suprotnog pola postaje predmet želje. Pre ili kasnije, kada želja bude zadovoljena, prestaje potreba za tom osobom i pojavljuje se ravnodušnost. Ljubav je, kao i sve drugo, potčinjena individualnim potrebama i željama. Jednostavno tako funkcioniše pali čovek. Zaboravlja se da je zajednica hrišćanskog braka nešto mnogo trajnije i uzvišenije. Tu se traži potuno predavanje jedno drugome po uzoru na Hrista i Crkvu. Protojerej Aleksej Jang piše: „Iako veoma uspešni brakovi sadrže izvesnu dozu erosa, to definitivno nije najznačajnija komponenta dugog i srećnog braka. Naprotiv, tamo gde se osobe drže mita o romantičnoj ljubavi, propast nije daleko“. Ako je suština braka u ljubavi između supružnika, šta biva kada se ta ljubav ugasi, bilo na jednoj, bilo na obe strane? Je li opravdano prisiljavati nekoga da živi u zajednici sa osobom koju ne voli, prema kojoj ništa ne oseća? Ili čak sa osobom prema kojoj oseća potpunu odbojnost? Nije li takav život mučenje? Ne stradaju li u tom slučaju, pored supružnika, i njihova deca, i njihovi bližnji?

Šta dakle da se radi kada do neslaganja u braku dođe? „Treba pretrpeti, kaže sv. Teofan Zatvornik, i nastavlja, jer nama je data sveopšta zapovest da nosimo teret jedni drugima; tim pre je to dužnost onih koji su toliko bliski kao supružnici“. Nikad ne očekujte i ne tražite ljubav za ljubav, pohvalu za smirenje, i zahvalnost za služenje savetuje jedan starac. Iskusni duhovnici obično kažu da se ljudi koji žive u braku spasavaju trpljenjem teškog karaktera svoga supružnika i popuštanjem jedan drugome. Jer upravoje trpljenje i podnošenje svega svojstveno istinskoj ljubavi,kako veli apostol Pavle (1. Kor. 13,7). Osim trpljenja i popuštanja za bračnog druga se treba i moliti Bogu. Valaamski starac, shiigumanJovan, preporučuje jednostavnu molitvu:

Advertisements

„Spasi Gospode i pomiluj mog muža (ili moju ženu) (ime), sačuvaj ga (sačuvaj je) i urazumi“. Naravno, ovim zahtevima mogu da odgovore samo oni koji imaju jaku veru. I šta je uopšte prava mera trpljenja? Zamislimo dve krajnosti. Neka žena podiže decu, radi, kuva i sprema, a muž se prema njoj ophodi bez ljubavi od njega doživljava samo prekore, čak i fizičko maltretiranje. Ona sve to podnosi bez roptanja, uz blagodarnost Bogu. Druga pak žena „zbog karijere“ ne želi decu. Muž je okružuje pažnjom, pošteđena je kuvanja i staranja o kući, ima vremena da se doteruje, provodi i putuje, pa ipak, njoj se čini da u tom braku neizdržljivo mnogo trpi. „Ne mogu više da trpim!“. Ili zamislimo muža kome je žena izrodila i podigla decu, a sada ga više ne privlači, nije mu interesantna, pa on koristi svaku priliku da odsustvuje od kuće i utehu traži negde drugde. „Hoću da se razvedem!“

Nameće se jedan zaključak odnos prema braku i njegovom razvodu pokazatelj je čvrstine tvoje vere. Zajednički život dvoje ljudi izuzetno retko može u dugom periodu da opstane kao filmska idila. Crkva na to podseća od prvoga dana zajedničkog života: mladenci na venčanju dobijaju vence, što između ostalog označava da se od njih traži podvig, a zatim se u najsvečanijem delu obreda venčanja peva tropar: „Sveti mučenici, koji ste slavno stradali i vence dobili“, jer hrišćanski brak podrazumeva upravo smirenje, trpljenje i nošenje krsta. Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan, kaže Hristos (Mt. 10,38).

Advertisements

U redu, ako hoćeš da odložiš krst koji si dobio prilikom stupanja u bračnu zajednicu, ako želiš da skineš sa glave venac koji si dobio na Svetoj Tajni venčanja svakako si slobodan da to uradiš. Ali onda postaješ nalik Judi izdajniku i više se ne možeš nazvati hrišćaninom. To je onda već jedan oblik duhovne smrti, koja će kasnije, kao što smo rekli, samo biti konstatovana razvodom. Jer ti činiš ono što ti je volja, a upravo to predstavlja glavnu ideju kneza ovoga sveta. I nema ni jedne ideje čiji bi duh biotako protivan Hristovom učenju kao što je ova. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju Svoju, nego volju Oca, Koji me posla,. kaže Gospod. Mi treba da se ugledamo na Gospoda. A ovo je volja Oca Koji me posla: da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim (Jn. 6,38-39).

Tako ste i vi kao supružnici dati od Boga jedno drugom, i dužni ste da se čuvate, da ne izgubite jedno drugo. „Zbog toga je muž, budući da je glava, kaže sveti Grigorije Bogoslov, dužan dazna kako da isceli telo; čak i kada na njemu ima bezbroj rana, glava nikada ne odseca sebe od tela. Zato nemoj da povređuješ svoju ženu, jer je ona tvoje telo. I kao što je nezamisliva stvar da neko nanosi rane sopstvenom telu, tako je nezamisliva stvar da se neko razdvoji od svoje žene“. A sveti Jovan Zlatoust savetuje mužu: „Makar trebalo žrtvovati dušu za svoju ženu, makar trebalo hiljadu putabiti posečen, makar trebalo podneti i pretrpeti svakovrsna stradanja, nemoj odbiti“.

Hrišćanski brak treba da bude, kako je to jednom prilikom rekao Mitropolit Amfilohije, zajednički hod supružnika u čistotu večne ljubavi Hristove. A to je put koji nije lak. Carstvo nebesko se sa naporom osvaja i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12). Brak svakako nije samo napor i odricanje. Brak može i treba da bude i blagoslov i sreća. Ali kako? Zapravo, potrebna je spremnost na odricanje i svest o dužnosti prema bračnom drugu i porodici. Kada toga ima, onda supružnici mogu da budu nagrađeni blagoslovom i da uživaju u sreći. Kada pak toga nema i kada se od zajedničkog života traže samo uživanje i zadovoljstvo, onda će sa prestankom tog uživanja početi da se akumulira netrpeljivost, koje ćena kraju dovesti do sloma braka i njegovog razvoda.

A razvod je, po Zlatoustovim rečima: „čin koji je protivan kako prirodi, tako i Božijem zakonu; prirodi zato što razdvaja jedno telo, a zakonu zato što pokušavate da razdvojite ono štoje Bog sjedinio i zabranio da se razdvaja“. Zato Crkva na razvod gleda kao na katastrofu, tragediju i veliki greh. Protojerej Aleksandar Šmeman piše: „Razvod ostaje tragedija, možda i najveća, jer je to trenutak kada dvoje, koji su bili jedno makar i u naznačenju, sada prestaju da budu jedno i otuđuju se“. Pravoslavnoj Crkvi je dobro poznato koliko tvrdo može da bude ljudsko srce, zato ona, zarazliku od rimokatolika koji ne dopuštaju razvod, pruža grešnicima drugu priliku, ali samo da bi sprečila njihov dalji pad. Drugi brak se tretira isključivo kao snishođenje ljudskoj slabosti. Sveti Oci smatraju da je on moralno niži od prvog. Atinagora, apologetiz drugog veka, drugi brak naziva „pristojnom preljubom“. „Kao što je devstvenost bolja od braka, tako je i prvi brak bolji od drugog“ kaže sveti Jovan Zlatoust. A sveti vladika Nikolaj veli: „Prvi brak Crkva blagosilja sa radošću, drugi sa žalošću“.

Otac Jovan Majendorf piše da drugi brak predstavlja „odstupanje od hrišćanskih normi“ i da se dopušta samo po ljudskoj slabosti: „Hrišćanski brak može biti samo jedan, ne po sili apstraktnog zakona, ili moralnog zaključka, nego u samoj svojoj suštini, kao Tajna Carstva Božijeg koja vodi u večnu radost i večnu ljubav“. Prema Zlatoustu, drugi brak ima za cilj „sprečavanje još većeg zla i izbegavanje potpunog duhovnog posrnuća“. To se vidi i iz samog čina drugoga braka. Jedino prvi brak može da bude blagosloven zavreme Liturgije, onako kako je savršavan u ranoj Crkvi. Čin drugogbraka je kraći i jednostavniji, prožet je pokajnim raspoloženjem. Razlika se uočava već na samom početku: čin prvog braka započinje vozglasom„Blagosloveno Carstvo…“.

To je najsvečaniji vozglas kojim se objavljuje Carstvo Božije na zemlji. Njime započinju samo Liturgija, Krštenje i čin prvog Braka. Čin drugogabraka započinje vozglasom „Blagosloven Bog naš“. Dalje, prosbe u obredu za drugobračne su mnogo jedostavnije.

Od Gospoda se ne traže besprekoran život, čista postelja, potomstvo, niti savršena ljubav, nego samo da ta zajednica potraje. Umesto blagoslova i supružanske ljubavi, umesto proslavljenja i milosti, od Gospoda se traži oproštaj, pokajanje i obraćenje („oprosti bezakonja slugu tvojih, prizovi ih na pokajanje“). To nisu radosne i svečane molitve, karakteristične za čin prvog braka („zakoljite tele ugojeno, da jedemo i da se veselimo“), nego molitve koje izražavaju skromnost i smirenje („podari im obraćenje carinika, suze bludnice i ispovest razbojnika“). Sve ukazuje na to da je mogućnost stupanja u drugi brak samo izraz snishođenja Crkve ljudskoj slabosti („Jer ne mogući da izdrže znoj i tegobu dnevnu, i raspaljenost telesnu, združuju se u zajednicu drugog braka“). Baš kao što i apostol Pavle savetuje u Prvoj poslanici Korinćanima: Neoženjenim i udovicama velim: dobro je da ostanu kao i ja što sam (tj. u devstvenosti). Ako ne mogu da se uzdržavaju, neka se žene i udaju; jer bolje je ženiti se i udavati negoli raspaljivati se. Doduše, apostol ovde govori o mogućnosti drugog braka samo za one kojima se bračni drug upokojio, a ne za razvedene.

A o tome kakav su stav prema ponovnom braku ovih drugih imali najraniji hrišćanski pisci, svedoče i već pomenute reči Pastira svetog Jerme:„radi pokajanja ženinog muž ne treba ponovo da se ženi“. Treba još da dodamo, da Pravoslavna Crkva, po rečima profesora Sergija Trojickog,„apsolutno zabranjuje ponovni brak onima koji moraju da služe za primer ostalima svojim sveštenoslužiteljima“.

(Mladen Stanković, Sv. Knez Lazar)