„NAJGORI SU MI OVI KLINCI, BIZGOVI, KAD MORAM TAKO DA KAŽEM…“ Ispovest kasirke koja svaki dan muku muči s mušterijama koje ODBIJAJU DA POŠTUJU OVAJ PROPIS

FOTO: PIXABAY

U maloj prodavnici na periferiji Beograda red pred kasom. Dve su kasirke, radnja radi čitav dan, nedelja je, osam uveče. U redu mahom mlađi ljudi, oni koji kupuju u zadnji čas, pred ponedeljak, novu radnu nedelju, ili oni baš baš mladi, koji se motaju s društvom po kraju, pa su svratili da kupe po neku limenku, da se „podgreju“.

Advertisements

Svi ljudi u redu nose maske, kasirka već grca pod njom jer klima ne radi, ali ne žali se. Toliko smo dugo u redu da ćaskamo na one uobičajene teme, kakvo je vreme, da li je gužva, itd.

Utom ulaze dva momka od nekih 18, 19 godina, možda malo stariji. Bez maske su, stali opušteno ispred celog reda i čekaju da kasirka obrati pažnju na njih ne bi li kupili to što im treba – preko reda.

– Da mi usitniš 1.000 dinara i daj jednu paklu… – kaže jedan od njih.
– Nemam sitno, a i ušli ste preko reda i nemate masku – kaže kasirka.

Advertisements

– Ajdemo, bre pusti ovu… – kaže jedan od njih dvojice, okreću se i izlaze napolje.
Naviknuti na bahatost i na to da ih u redovima stalno neko preskače, ljudi ne reaguju. Gledaju svoja posla i nastavljaju da strpljivo čekaju da plate.

Posle pet minuta eto opet njih dvojice. Ovog puta jedan ima masku, drugi nema.
– Ej, dečko, pa rekoh da ne može bez maske – viče za njima kasirka.

Oni su uveliko ušli u radnju, a ovaj s maskom dobacuje:
– Pa nemaš bre ovde masku, gde da je kupi?! – kaže i komotno nastavlja s drugom bez maske kroz radnju. Naravno, ovaj se provukao bez maske i krenuo da traži po rafovima šta mu treba. Žena duboko, baš duboko uzdahne, i priča:

– Verujte, ne znam šta da radim. Od kako je ovo s koronom počelo, ništa mi nije teže od preganjanja s ljudima. Nije prijatno kada stalno morate da ih opominjete. Neki budu i agresivni, a ja sam ovde sama u radnji, žensko sam… Pa nije mi jasno. Ako ja mogu ceo dan da radim s maskom, šta je njima teško da poštuju taj propis. Nego, to je neki inat, svemu, Bogu, ljudima, životu. Ne razmem to. I odakle njemu pravo da mene ugrožava?! A najgori su mi, da vam pravo kažem, ovi mladi, bizgovi, kad moram tako da se izrazim… Ti nikog ne fermaju. Oni bi i da se biju. Nevaspitani, neotesani… Kao ova dvojica malopre. Em su preko reda, em bez maski i niko im ništa ne može! Strašno! Nego da ima neko da im rebne kaznu ovde na licu mesta, pa da se puše. Nego ovako… Ja da uterujem propise, nema smisla. Ne mogu ja to sama. Ponekad kad ima gužve nađe se neka žena u redu pa im i ona kaže, ali ne vredi. Pre neki dan su je zamalo pjunuli, a bili su i pijani… Nekad se osećaš… ostavili su te na milost i nemilost. Žalila sam se gazdi, ali ni on nije tu da reaguje. Njemu je važno da njemu ne bane inspekcija, a kako ću ja da se borim s bizgovima, da se snađem. Očajna sam. A i plašim se, šta ako me neko od njih zarazi – priča nam žena koja je iz razumljivih razloga želela da ostane anonimna.

Advertisements

Naša sagovornica nije jedina koja muku muči s mušterijama koje odbijaju da poštuju ovaj važan propis, ali postavlja se pitanje kako im pomoći. Ono što mi možemo jeste da pišemo o tome i skrećemo pažnju, nadležni – pojačajte kontrole, a vi, roditelji, vaspitavajte decu.

(Izvor: Blic)

Advertisements

Оставите одговор