FOTO: WIKIMEDIA

Visoki Dečani, veličanstveni manastir kojem po lepoti nema ravnog, poslednjih decenija postali su zbog političkih prilika prvo što nam padne na pamet kada čujemo reč „Kosovo“, iako ta svetinja i nije na Kosovu nego u Metohiji.

Advertisements

Manastir Visoki Dečani — zadužbina Svetog kralja Stefana Dečanskog — počela je da se gradi 1327. godine, sa katoličkim monahom iz Kotora, fra Vitom, kao glavnim majstorom, to jest arhitektom. Kamelj-temeljac udario je sam zadužbinar, zidajući ugaoni kamen na Crkvi Hrista Pantokratora, koja se poistovećuje sa samim manastirom i koja je njegov najvažniji i najstariji deo.

Advertisements

Ali zadužbinar nije dovršio radove jer ga je avgusta 1331. godine zbacio sa vlasti Dušan koji se u Svrčinu već narednog meseca krunisao za kralja; Dečanski je pod nerazjašnjenim okolnostima umro 11. novembra iste godine (uvek je postojala sumnja da je u pitanju bio zločin, što je senka koja i dalje lebdi nad nasleđem Dušanovim), a četiri godine docnije sin je dovršio zidanje očeve zadužbine.

Od tada do danas prošlo je 684 godine. Kakav je status i položaj imao ovaj veličanstveni manastir u srpskoj svesti tokom većeg dela istorije, zbilja je teško reći zbog manjka starijih pisanih dokumenata iz kojih bi se mogla izvršiti rekonstrukcija. Svakako je bio jedna od najbitnijih svetinja našeg naroda, ali možda nije bio baš tako izdvojen kao što je poslednjih nekoliko decenija.

Advertisements
Loading...
FOTO: WIKIMEDIA

Uz Hilandar koji je uvek bio neprikosnoven, čini se da su Dečani tretirani s jednakim poštovanjem kao i Pećka patrijaršija, Gračanica, Studenica, Žiča, Sopoćani, Đurđevi stupovi, Ravanica, Manasija. A danas, kad kažemo „Kosovo“, prvo što nam iskrsne pred očima upravo su Dečani (iako Dečani uopšte i nisu na Kosovu nego u Metohiji).

Zbog čega? Na stranu njegov kulturni značaj i lepota bez premca, razlog verovatno leži u činjenici da je upravo ovaj manastir, okružen albanskim življem i opasan bodljikavom žicom, svojevrsni simbol logora u koji se za Srbe pretvorio taj prostor, simbol našeg stradanja i svega što uz to ide. Ali ponajviše zato što osećamo da je ova, skoro sedam vekova stara institucija najugroženija od svih ugroženih manastira.

Zato je lako upasti u zamku i Albance tretirati kao neku jedinstvenu grupu ljudi koja želi da ga uništi. To ne može biti tačno. Onu prvu u tekstu, čudesnu i neobičnu fotografiju — na kojoj se srpski pravoslavni kaluđer utapa u krst, polijelej i ikonostas, i mistično nestaje u njima — načinio je upravo pripadnik albanskog naroda, što može da se zaključi iz autorskog potpisa. Doduše, ne znamo kakva mu je motivacija.

Advertisements
Advertisements

(Izvor: Telegraf)