Lani ljudi ne veruju da je bolesna a ona živi u agoniji: Imam bolest za koju malo ko u Srbiji zna, ali svako se nađe pametan da mi sudi

FOTO: PIXABAY

Jedna od ružnijih osobina našeg naroda jeste osuda. Pre nego što saznamo čitavu priču, povežemo sve aktere i okolnosti i uključimo onu malu mrvicu empatije i razuma, koja još uvek stanuje u svakom od nas, skloni smo da sudimo o tuđim životima.

Advertisements

Život pod lupom društva, koje po navici sumnja u sve što mu se kaže, sa druge strane stvara veliki pritisak i ućutkuje glas svakoga ko barem i pokuša da se opravda.

E, baš tako živi Lana Eraković (22) iz Beograda, koja je bolesna, ali joj to niko ne veruje, jer ne izgleda tako i odlučila je da progovori u ime svih „nevidljivih“ ljudi u Srbiji.

Kada je pre pet godina osetila da se njeno zdravstveno stanje menja, odnosno kada je počela da razvija prve simptome bolesti, usledile su duge tri godine nebrojenih analiza i poseta lekarima pre nego što je ustanovljena konačna dijagnoza – fibromijalgija.

Advertisements

– Fibromijalgija je stanje, koje je po najnovijim istraživanjima svrstano u neurološka oboljenja, kome se ne zna uzrok ni lek. Karakteriše ga široko rasprostranjeni mišićno-skeletni i neuropatski bol, koji je propraćen ogromnim umorom, problemima sa snom, memorijom i raspoloženjem. Nažalost, proces dobijanja tačne dijagnoze fibromijalgije u proseku traje tri do pet godina, zbog toga što ne postoji jedna analiza nakon koje vam mogu sa sigurnošću utvrditi kakav problem imate, već se idem sistemom eliminacije – počinje za „Blic“ svoju priču Lana, studentkinja violine na „Fakultetu muzičke umetnosti“.

Od kada su lekarske analize pokazale da je u pitanju ovo neurološko oboljenje, njen život se po mnogo čemu promenio.

– U početku nisam mogla da priznam sebi i da prihvatim da jesam bolesna. A ni moja okolina. Čini mi se da je to neki vid mehanizma odbrane i poslednji očajnički pokušaj održavanja privida „normale“. Ali taj stepenik sam morala da prevaziđem. Na svu sreću fibromijalgija nije terminalno stanje. Kvalitet života mi je zasigurno ograničen i smanjen, ali ipak živim. Imam prilike da učim, putujem, stvaram, maštam… Za to sam svakodnevno zahvalna. Nažalost, morala sam da prekinem školovanje na izvesan period kako bi se posvetila terapiji i poboljšanju mog zdravlja. Bavljenje umetnošću i muzikom je podjednako rigorozno i nemilosrdno, koliko i ispunjujuće – svedoči Lana.

Opisuje i kako izgleda život sa fibromijalgijom, koliko ona utiče na njen svakodnevni život, ali i planove u neizvesnoj budućnosti.

Advertisements

– Svi znamo kakav je osećaj kad nas boli zub. Postanemo razdražljivi, nemirni, tužni, umorni… Sad zamislite takav bol u celom telu, koji traje godinama. Osećati se besmoćno, beznadežno i uplašeno je prosto neizbežno kada se nađete u ovakvoj situaciji. Depresija, anksioznost i posttraumatski stresni poremećaj su česta posledica akumuliranog stresa, bolova, iscrpljenosti i promene celokupnog toka života kod ljudi obolelih od fibromijalgije. Ja sam takođe, nažalost, prolazila kroz depresivne epizode, napade panike, krize zbog neizvesnosti moje sadašnjosti i budućnosti, ali zahvaljujući mojoj porodici i nekolicini bliskih prijatelja, koji su mi pokazali neizmernu ljubav i podršku kroz ceo ovaj proces, sam nastavila da se borim. Moje svakodnevno funkcionisanje diktira nivo bola i iscrpljenosti – da li ću moći lagodno da se krećem ili mi je potreban štap, da li ću spavati ceo dan ili neću uopšte, da li sam u stanju da jedem, mislim… Naravno, uporno težim poboljšanju mojih okolnosti kao i balansiranju mogućnosti mog organizma sa svojim obavezama, ciljevima i željama – priča Eraković.

Kao da sve ovo nije već veliki pritisak sa kojim se jedna mlada glava bori, Lana, uporedo vodi još jednu bitku, protiv „nevernih Toma“ našeg društva i sluša najsramnije moguće rečenice.

„U našem društvu postoji sentiment – ako si mlad ništa ti ne fali. To što sam mlada i delujem zdravo ne znači da jesam. Nebrojeno puta sam čula: „Ma nije ti ništa“, „Nemoguće da je tako, mora da drami“, „Ona uopšte ne izgleda bolesno“. Par puta sam doživela da mi kažu i „Blago tebi, sad ne moraš da radiš to i to“, „Bolesne jabuke se ne mešaju sa zdravim“, „Ljudi mi pričaju šta će ti bolesna devojka, da posle ne možeš da imaš decu“… Razni se motivi kriju iza ovakvih rečenica. Neki ljudi su nedovoljno edukovani, neki bezobzirni ili naprosto surovi. Zbog čega danas pažljivo biram ljude kojim se okružujem“, kaže Lana opisujući sliku društva u kojem živimo.

Da se svako jutro budite sa vrtoglavicom ili bolovima u celom telu, teško je i zamisliti, a kamoli tako živeti svaki dan. Pored toga, slušati surove komentare okruženja i dokazivati da ste ono što svako od nas najmanje želi da bude – bolestan, ono je sa čim se svakodnevno suočavaju oboleli od retkih „nevidljivih“ tegoba.

Advertisements

„Ljudi bi trebalo da se edukuju o stvarima koje ne poznaju, jer nije sve za šta nisu čuli laž i izmišljotina. Takođe, da pokušaju da svoju energiju ulože u rad na saosećajnosti, razumevanju i pružanju podrške, a ne u sumnji, kinjenju i nipodaštavanju. Ako ne možete da pomognete, barem nemojte da odmažete“, apeluje ova hrabra devojka.

(Izvor: Blic)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements